Tito ima stomačinu, a Jovanka je prava seljanka, crtice iz dnevnika Ričarda Bartona

Susret sa Josipom Brozom Titom i njegovom suprugom Jovankom do tančina je opisao u svom dnevniku glumac Ričard Barton, koji je otkrio zašto ga najpoznatiji par bivše Jugoslavije nije impresionirao, piše Mondo.

Kada je Ričard Barton sa Elizabet Tejlor krajem jula 1971. došao na Brione, dočekala ih je, napisao je glumac u svom dnevniku, „žena seljačkog izgleda i mali muškarac velikog stomaka“. Ona je bila šarmantna i “razornog” osmeha, a njemu zbog zatamnjenih naočara nije video boju očiju. Iznenadilo ga je koliko je ona krupna, a on tako “malen i nežan”, i izuzev tog stomaka, sitan. I koraci su mu bili kratki, a ruka koju je Bartonu pružio za upoznavanje, isto je bila, zapisao je, „malena“.

Poznati glumački par došao je te godine u Jugoslaviju, kako bi se Barton pripremio za ulogu Tita, kojeg će kasnije igrati u filmu “Bitka na Sutjesci”. Supruga Elizabet Tejlor pravila mu je društvo. Druženje s Titom, Barton je opisao u svojim dnevnicima koji će „Yale University Press“ promovisati tokom avgusta.

Epizodu iz Titovog života generacije su, danas starije od 50 godina, pratile kao sapunicu uživo – glamurozne holivudske zvezde za kojima su paparaci išli u stopu zbog ekscesa izazvanih ljubomornim ispadima i jugoslovenskog predsednika sa svojom prvom damom.

Iako istorija o Titu privatno govori kao o dobrom domaćinu svetskoj političkoj, ali i šoubiz eliti, Bartonu je Tito bio dosadan. Istovremeno je Elizabet Tejlor bila, pisao je Ričard Barton, fascinirana jugoslovenskim vođom. Titu je slavni par stigao 31. jula.

– Stigli smo srećno i odvezli smo se automobilom Mercedes-Benzom do i kroz Pulu, gde nas je čekao brod. Masa fotografa, novinara i TV ljudi čekali su nas na aerodromu. Uobičajena pitanja: „Kakav je osećaj da glumiš velikog čoveka?“, „Koliko znate o Titu?“. Dali su nam vilu nedaleko od Titove. Vrlo vruće, bez klima uređaja. Madam Broz dočekala nas je u vili. Krupna žena vrlo seljačkog izgleda te krajnje šarmantna sa razornim osmehom. Ponuđeni su nam kanapei (koje sam jeo, sklonivši hleb) i šampanjac, koji sam odbio, i ukusna turska kafa, koju nisam odbio, naveo je Barton u svom dnevniku.

– Dug, ali ugodan dan proveden sa Titom. Predsedniku i supruzi poklonili smo Van Cleef & Arpels – komad pirita sa satom u njemu. Kad me Tito pitao o scenariju, rekao sam da mislim da je on u njemu malo predstavljen i kako treba da bude jači i da je ta uloga premala. Rekao je da je u redu da bude predstavljen jače, što se režiseru izuzetno dopalo. Tako da ću možda imati nešto bolje i više ću da radim nego samo da stojim i izgledam kao „čovek sudbine“, napisao je 1. avgusta.

Barton je 21. jula 1971. godine, u svom dnevniku zapisao:

– Veći deo jučerašnjeg dana proveo sam sa Jugoslovenima u razgovoru o Titovom filmu. Puno fascinantnih priča o komunizmu i Rusiji, ali najviše o Titu. Idemo, na Titov poziv, da ga vidimo dvadeset osmog. Trebalo bi da bude vrlo zanimljivo, u najmanju ruku, napisao je on.

Film „Bitka na Sutjesci“ ratni je film iz Drugog svetskog rata o Operaciji Švarc, kako su joj ime dali Nemci koji su ju i započeli. Cilj je bio da unište jugoslovenske partizanske jedinice u blizini Sutjeske, u jugoistočnoj Bosni. Bitka je počela 15. maju i završila se 16. juna 1943. Poginulo je 7.500 partizana, muškaraca i žena. Iako su Nemci, potpomognuti vojnicima NDH, izgubili tek 514 vojnika, partizani su uspeli da izađu iz obruča nemačkih snaga i da opstanu. Bila je to odlučujuća bitka za vojnu pomoć saveznika u nastavku rata, jer su se vojnici britanske vojne misije priključili Glavnom štabu Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i svedočili ulozi partizana u otporu Nemcima. Tito je u bici i ranjen, 9. juna, u eksploziji bombe povređena mu je ruka. Od težeg ga je stradanja spasio samo nemački ovčar Tigar, koji je skočio na njega i odgurnuo ga.

Ričardu Bartonu ratni lik se svideo, ali sam predsednik Tito baš i ne.

– Malo me iznervirala nervoza s kojom nas posluga sve poslužuje. Tito i Jovanka žive u neverovatnom luksuzu, neuporedivim s bilo čim drugim što sam vidio. Nakon ručka, predsednik i ja smo puno razgovarali o ratu, a posebno o Sutjesci. Pitao sam ga voli li Staljina. Dugo sam čekao na odgovor i na kraju je rekao da mu se „sviđa, odnosno, divi mu se kao političaru, ali da ga ne voli kao čoveka“, istakao je Ričard Barton.

U dnevniku opisuje i svoj put.

– Pozvao nas je u 16 sati i išli smo kabrioletom Lincoln Continental. Odmah je, ni pedesetak metara od kuće, vozeći preko vrlo oštrog kamena, probušio prednju desnu gumu. Umesto da se zaustavi i ugasi motor, on je pojačao broj okretaja, a mi smo se klackali i trzali nekih desetak sekundi koje su parale živce. Ostavili smo auto i otišli pešice u mali zoološki vrt sa slonom i kozama, gazelama… Odjednom je izgledao vrlo staro i još sitnije nakon incidenta s automobilom, ali ubrzo je ponovo bio stari, samopouzdan. Činilo se da se pomalo bojao slona dok ga je hranio, pisao je glumac.

Poslednji put se Tito u dnevniku spominje 2. avgusta 1971.

– U 9.30 sam vidio PR-ovca koji mi je postavio mnogo pitanja o tome zašto sve to radim. Po ko zna koji put sam napamet ponovio „Sjajan čovek“, „Sjajna prilika“, „Nadam se da mogu da ispoštujem pravdu“… Nadao sam se zapravo da oni mogu da ispoštuju pravdu prema meni. Dajte mi alat, i ja ću da nastavim s poslom. Da nije, zapravo, Elizabet Tejlor oduševljena snagom i slavom svega toga, dao bih sve od sebe da prekinem i pobegnem, tako je ogroman napor otrpeti dosadu, posebno beskrajni prevedeni razgovori. I Tito i Madam Broz pričaju duge priče, zbog kojih ne dopuštaju da ih prevodioci prekidaju, pa nakon što poslednju završi, čoveku je sasvim svejedno o čemu se govori, opisuje razgovore sa Titom i Jovankom.

Tu je i deo o predsedničkoj vili.

– Tačno u 9.50 krenuli smo iz kuće prema predsedničkoj vili. Zatim pravo na malu snažnu jahtu – najveća brzina 35 čvorova, 160 tona, 120 stopa i plovili niz stotine ostrva u tom delu sveta. Lepi gradovi i stotine novih hotela. Plaže, uglavnom kamene, vrvele su turistima. U proseku godišnje zarade 30 miliona, govorili su. Gotovo svi su mahali predsedničkoj jahti, a on im je uzvraćao. Predsednik mi je ponosno rekao kako je njegova obala najbolje branjena u Evropi, i da su pod svim ostrvima prepunim pećinama skrivene puške, podmornice i topovi. Povremeno bih kroz dvogled ugledao mornara u pozoru na nekom udaljenom brežuljku kako ukočeno pozdravlja, opisivao je put do predsedničke vile.

– Ručali smo na ostrvcetu okrenutom prema Brionima, ne bez mučnog pregleda kuće i poseda, dodaje.

– Ovo je iz Indonezije, od samog Sukarna. „Ovo je rad naroda Makedonije“, „Ovo je iz Sudana“. Primetio sam da se većina lica smejala od dosade dugo pre kraja ručka, i uprkos činjenici da su pili. Lice E (Elizabet Tejlor) bilo je naravno, izuzetak. Ona se zabavljala. Dobro da ne pijem, jer bih možda počeo da postavljam vrlo nezgodna pitanja, navodio je čime se hvalio Tito.

Njegovo ismevanje Tita mnogi su komentarisali i kao rezultat ljubomore, jer je Elizabet Tejlor uživala u Titovom društvu. Njoj je Josip Broz bio zabavan, svetski čovek lepih manira, a Tito herojski lik. Svoju je naklonost, moguće je, istakla i preterano, kako bi Bartona napravila ljubomornim. Oboje su bili „bolesno“ ljubomorni dok su bili zajedno. Na kraju je Ričard Barton priznao kako Tito i nije baš sasvim dosadni bezveznjak.

– Bilo je i povremenih svetlih trenutaka. Tito na engleskom: „Bilo mi je jako drago kad mi je baka umrla“. Elizabet: „Zašto?“, Tito: „Zato što je to značilo da je prestala da me tuče“. Elizabet: „Užasno je da kažete takvu stvar“. Tito: „Bila je mala, ali jaka i uvek ljuta“, naveo je glumac.

Barton je napisao i da je upoznao i Vinstona Čerčila.

Upoznali smo Čerčila, koji je bio u blizini na Onazisovoj jahti. Vinston Čerčil je prihvatio vrlo mali viski. Tito je imao svoj uobičajeni, veliki.

– Zašto tako mala porcija? Naučio si me da pijem velike, pitao je Tito.

Čerčil mu je odgovorio da postoji velika razlika.

– Tada smo obojica imali moć. Ja je sad nemam, a ti još uvek imaš svoju, rekao je Čerčil.

– Moć kvari. Sinoć smo išli da pogledamo film u rimskom amfiteatru u Puli. Ulice su bile načičkane mornarima koji su bili u stavu mirno, iza njih je bila masa ljudi koja je tapšala celom rutom. Elizabet je bila zvezda večeri, mnogo veća od Tita, ili barem jednaka. Kad smo ušli u koloseum, svi su ustali i tapšali. Elizabet je bila duboko oduševljena. Ciničan sam, kao i uvek, završio je opis u svom dnevniku o Titu i poseti Jugoslaviji.

Izvor: Mondo