Ja sam Ratko Marinković, poslednji Jugosloven. Živim na mermernoj klupi u Veneciji, okružen galebovima

Njegovo ime je Ratko Marinković… Nekada je imao i dom i otadžinu, a danas je beskućnik i jedna od mnogobrojnih žrtava rata u Jugoslaviji.

Njegov život se odvija na prometnoj glavnoj železničkoj stanici Venecija Santa Lucija, u senci lijandera, na hladnoj mermernoj klupi. Okružen je galebovima koji su mu jedini iskreni prijatelji u iščekivanju, a ni sam ne zna čega. Nema nikog svog, kaže izgubio je sve u ratu. Službenici Fondacije Casa dell ospitalita( Kuća gostoprimstva) u saradnji s Centrom za socijalni rad Opštine Venecija obilazi ga u želji da mu se pomogne.

Nikola Mikjeleto objašnjava da fondacija deluje u Veneciji i njenom kopnenom delu Mestre s ciljem da čoveku pruži dostojanstvo, počevši od krova i kreveta, i pomogne da ponovo počne pristojan život, jer niko ne može biti osuđen na beskorisnost.

– Ratka smo počeli da obilazimo 6. juna, dva puta sedmično, ali je nepoverljiv i ne sarađuje s nama. Jednostavno ne želi da se premesti sa klupe ispred železničke stanice. Obilazimo ga ja i kolega Lućano Spasenije – kaže Nikola Mikjeleto.

Od nemila do nedraga

Oni su izrazili želju da “Vesti” preko svoje čitalačke publike pokušaju da otkriju da li neko prepoznaje ovog starca od 86 godina. Jer teško je biti stranac i još starac van svoje domovine.

Ta sudbina prati Ratka Marinkovića, o kome su saznali jedino da je rođen u Okruglici, u okolini Leskovca. Kasnije je živeo, kako sam Ratko kaže, do 1991. godine u Osijeku.

Zbog rata je morao da napusti Jugoslaviju. Tada je imao 55 godina i već nije bio baš u punoj snazi, ali je podlegao vojnoj obavezi. Poslednjih 31 godinu živeo je, da li na isti način, od nemila do nedraga. Ratko je sada mršav i bolestan starac, astmatičar koji zavisi od lekova.

Živi pod vedrim nebom, a sad kada je leto, lepo vreme i toplo, to nije strašno, iako su nesnosne vrućine. Ali šta će biti kad nebo nad Venecijom opet bude puno kišnih oblaka?

Tuga i neverica

U ličnoj karti izdatoj 1984. godine u Osijeku navedeno je da je Ratko Marinković rođen 25. februara 1936. u Okruglici kod Leskovca. Na pitanje socijalnih radnika odakle je, odgovara da je iz Jugoslavije.

Kad mu kažu da nema Jugoslavije, Ratko odgovara: “Ima je, ja sam iz Jugoslavije”. Tuga i neverica čitaju se na licima sagovornika i prevodioca. Pred njima je neko ko je ostao da živi u zemlji koje više odavno nema na geografskim kartama.

Mole se čitaoci koji eventualno prepoznaju Ratka Marinkovića da o tome obaveste njegovu rodbinu, ako je ima. I da im prenesu da je prepušten sebi u Italiji, na glavnoj želizničkoj stanici, bez ikog svog, usamljen u svojoj sirotinji i beskućništvu i okružen smećem koje sam gomila oko sebe i galebovima koje hrani.

Pljačkaju ga svaku noć

Lućiano Spasenije kaže da Ratka potkradaju.

– Ono malo para koje Ratko preko dana isprosi od turista u Veneciji, preko noći mu otimaju – kaže Lućiano Spasenije.

Gladan i bolestan

Iz očiju starca izbijaju vapaj, beznađe i strah. Najveći je strah od života, od samoće. Ratko je bez ikog svog, nema s kim da razmeni pokoju reč na maternjem jeziku, da razgovara, pa čak ni da se posvađa. Prošlog petka su opet išli da ga obiđu, ali ih on nije prepoznao. Tražio je da mu donesu nešto da jede.

– Mislim da gospodin Ratko osim astme, za koju su mu neophodni lekovi, ima i Alchajmerovu bolest, jer nas uopšte ne prepoznaje. Obilazimo ga već mesec i po i pravimo mu društvo, razgovaramo s njim, ali on nas ne prepoznaje. Ne želi da sarađuje, a zaista je u opasnosti na prometnoj železničkoj stanici u Veneciji i neophodno je da se okupa, da jede redovno i uzima terapiju. Mi ga ne možemo silom odvesti, ali mora da se neko rešenje pronađe. Da Srbija ili Hrvatska, u kojoj je imao poslednju adresu, preuzme odgovornost za bolesnog i starog gospodina Ratka. Mi hoćemo da mu pomognemo, ne bežimo od toga, ali ako on ne želi da se mi brinemo o njemu, mi nemamo nijedan argumenat da to uradimo protiv njegove volje. Sve što je u našoj moći radimo, ali on nas na neki način ignoriše. Pokušali smo i sa prevodiocem, tako smo otkrili neke detalje, ali i dalje gospodin Ratko ne sarađuje – otkriva Nikola Mikjeleto.

Nestali bez traga

Tragom vesti iz Italije o 86-godišnjem beskućniku Ratku Marinkoviću s glavne železničke stanice u Veneciji, pokušali smo na terenu da saznamo da li on ima ikoga svog u rodnom mestu.

U njegovoj ličnoj karti piše da je rođen u Okruglici, u leskovačkom srezu 25. februara 1936. godine. Međutim, mesto pod takvim imenom ne postoji na teritoriji grada Leskovca. Ali postoji selo koje se zove Oruglica i nalazi se na samoj administrativnoj liniji sa Kosovom i Metohijom. Selo se nalazi na planini Kukavica i udaljeno je od Leskovca oko 55 kilometara.

Put do tog sela je u vrlo lošem stanju, neophodno je terensko vozilo kad se zaputite tamo, a mreža mobilne telefonije uglavnom nedostupna. Ipak, uspeli smo da stignemo do ovog sela u kome smo saznali da u njemu ne živi niko ko se tako preziva i da u poslednjih 50 godina Marinkovića tamo nije bilo.

Meštani su trenutno preokupirani berbom malina i kažu nam da se ne sećaju nikoga s prezimenom Marinković. Prema njihovim rečima, ako su Marinkovići i živeli u Oruglici, da su se odselili pre 50 i više godina. U čitavom tom kraju, kako kažu, Marinkovića ima jedino u selu Barje, koje je na nižoj nadmorskoj visini od Oruglice.

Postoji i selo Okruglica, koje je zapisano u ličnoj karti Marinkovića kao mesto rođenja, ali se ono nalazi u opštini Srvrljig na oko 90 kilometara severno od Leskovca, u istočnoj Srbiji. U Narodnom muzeju Leskovca rekli su nam da to selo, niti opština Srvljig nikad nisu pripadali Leskovačkom srezu.

Postoji i mogućnost da je zapravo leskovačka Oruglica pogrešno upisana u ličnu kartu kao Okruglica. Takođe, neki istoričari kažu su u periodu Kraljevine Jugoslavije, a Marinković je rođen u to vreme, ljudi Oruglicu kod Leskovca zvali i Okruglica.

U svakom slučaju, nastavljamo da proveravamo i dalje u nadi da možemo da pronađemo bar nekog rođaka nesrećnog čoveka sa železničke stanice u Veneciji.

Izvor: Vesti online