Beograd

Beograđani će ostati bez pijaće vode, a taj luksuz će sami platiti

Na Velikom ratnom ostrvu ne postoji dovoljno podzemnih voda da bi snabdevanje Beograđana bilo stabilno i isplativo – pokazala je studija sprovedena još 60-ih godina XX veka. Ako je to istraživanje tačno, svaka nova aktivnost na toj lokaciji bila bi visoko rizična, a dodatni problem je što bi išla na trošak Beograđana.

S druge strane, sužavanje zone zaštite i uništavanje izvorišta na Makišu, i to dok još uvek nije iznađena alternativa za vodosnabdevanje, ravno je zločinu protiv naroda, kaže za Danas geolog Branislav Božović, nekadašnji gradski sekretar za životnu sredinu u upravi Grada Beograda, koji je u nekim od tih istraživanja i učestvovao.

– Ideja o istraživanju podzemnih voda na Velikom ratnom ostrvu stara je pola veka, a kao moguća zona vodosnabdevanja označeno je i priobalje, leva strana Dunava, desna u pravcu pozicije Hotela Jugoslavija i duž površine ušća prema Savi. Stručnjaci JKP „Vodovod“ otkrili su da postoje određeni kapaciteti koji se mogu koristiti, procenjeni na oko 800 litara u sekundi, što je mala količina. Takođe, procenjeno je da bi veoma teško bilo sprovesti zaštitu vodoizvorišta, povećanje kvaliteta i količine vode, pa je ispitivanje napušteno. Tek krajem devedesetih Geološki zavod radio je istraživanja na desnoj obali Dunava, u području Ušća, gde je utvrđena količina vode veća od 200 litara u sekundi, koja je ubačena u sistem Vodovoda, navodi Božović.

Kako objašnjava, ostrvo se nalazi na mestu specifičnog načina formiranja rečnih sedimenata, gde ne postoje uslovi da se akumulira veća količina vode koja bi mogla da se eksploatiše za potrebe vodosnabdevanja, a posebno ne da zamene izvorište na Makišu. Oživljavanje ideje o istraživanju podzemnih voda na Ratnom ostrvu aktuelizovano je sa „atakom“ na Makiško vodoizvorište, „jedino izvorište podzemnih voda za potrebe Beograda“.

– Makiš, kao „bogomdano“ izvorište, sa slojevima i naslagama u kojima se akumulira voda koja stiže sa šumadijskih brda i drugih voda Save koje se prirodno filtriraju, je jedna neprikosnovena prirodna vrednost koju koristimo već više od dva veka, a „Beogradski vodovod“ preko vek i po. Sa takvim vrednostima se ne treba igrati i donositi političke odluke, ne obazirući se na glas struke. Tako se ne sme odlučivati o veoma vrednim stvarima koje su od životnog značaja za građane, kaže Božović, a prenosi Danas.

Odmah nakon odluke da se na Makišu podeli teritorija, prevede u građevinsko zemljište i tamo gradi ogromno naselje, trasa i početna stanica metroa, bez obaziranja na upozorenja stručne javnosti, na brzinu se, bez rasprave, raspisuje tender za projekat, studiju povoljnosti ali i projekat izgradnje vodoizvorišta na Ratnom ostrvu. To je, smatra Božović, svakako pokušaj da se predstavi javnosti da vlast priprema novo vodoizvorišta. „I sve to da bi otkrili da tamo nema vode. A za jedno izvorište potrebne su decenije istraživanja podzemnih voda“, jasan je Božović.

– Normalno, realizacija takve vrste objekta kao što je vodoizvorište, traje pet godina, a da li će to oni da smlate za godinu ili dve, i to je moguće, kaže Božović.

Kako napominje, iz istih razloga je do rasprave došlo pre nekoliko godina, da se ne bi dozvolilo nasilno pomeranje granica zaštite na Makišu, pa se završilo na tome da se istražuju nove lokacije. Sada građane opet iznenađuje ideja o urbanizaciji tog prostora.

– Onog momenta kada bude napravljen grad na Makišu, ne samo što će da „pojede“ više od pola Makiškog polja, donese zagađenje tla, poremeti uslove prihranjivanja vode, već će i temperatura vazduha skočiti za par stepeni, jer će biti blokiran svež vazduh koji se spušta sa šumadijskih planina, Avale i okolnih brda, Kumodraža i ostalih, vezanih sa četiri reke, što sada u letnjim mesecima nezamenjivo rashlađuje posebno Novi Beograd, priča Božović.

Božović ocenjuje da će, ukoliko se realizuje novi gradski projekat a ne bude novog valjanog izvorišta, Beograd morati da nadomešta vodu za piće.

– Beogradske potrebe za pijaćom vodom su šest do sedam kubika u sekundi, polovina se dobija iz Makiškog vodoizvorišta, od podzemnih, kvalitetnijih i čistijih voda koje se mnogo manje tretiraju dok se drugom polovinom snabdevamo iz Save, koja se tretira u fabrici takođe na Makišu. Ukoliko se projekat gradnje u tom delu grada realizuje kako je vlast planirala, a ne uradi se novo izvorište, moraće da se izgradi još jedna fabrika koja mora da savlada kapacitete tretmana prečišćavanja za dopunu tih sedam kubika.

Dodatno, novo vodoizvorište, od istraživanja do realizacije, zahteva ogromne količine novca, koje se mere milionima evra.

– A gde je tek nova tehnologija za prečišćavanje voda iz reka, ako znamo da smo u ovom trenutku najveći zagađivači Dunava i Save. Vode od kojih bi mogli biznis da pravimo, ne od rudnika jadarita (reke Drina i Sava), mi ih zagađujemo i puštamo da odlaze, a prečišćavanje i tretman će koštati sve više i više. To je tragedija. Da smo ulagali samo u to, a ne rasipali na stadione i preskupe trgove, u poslednjih 10 godina bi već namakli 500 miliona evra da uredimo prečišćavanje otpadnih voda, da nas Evropa ne proziva da smo ostali na Dunavu jedini zagađivači od glavnih gradova, zbog čega ćemo uskoro plaćati i penale, upozorava Božović.

– Najpre treba pronaći i istražiti i izgraditi novo izvorište, da bi se Makiš mogao upotrebiti za one uslove razvoja grada koji će omogućiti da se on sačuva u nekoj formi, da bude sekundarno izvorište. To je jedini ispravan pristup. Suprotno, kod nas se odlučilo da tu bude naselje, pa se malo spinuje da se opipa puls ljudi, pa ako nema mnogo pobune, hajde da gradimo. Geološke greške traju vekovima, tu povratka i ispravljanja nema. Kada je uništena celovitost, kada uništite prirodnu vrednost tla, povratka i obnavljanja nema. Nema više leka i popravke, jer je aždaja širenja, ne samo urbanih naselja nego i one druge vrste koja raste na periferiji, gde nema kanalizacije, niko smeće ne kupi, baca se u reke. Destrukcija prirodnih dobara kod nas u poslednje vreme poprima oblike katastrofe. Situacija je obespokojavajuća. Jedan od uzroka je užasna pohlepa, a građevinsko zemljište je najlakši način zarade, zaključuje Božović.

Voda za piće postaje luksuz?

Otkrivanje a potom i izgradnja novog izvorišta mogu da potraju, i mnogo rada je moralo da predstoji nesmotrenom urušavanju Makiša, insistira Božović, „kako nam se ne bi dogodila situacija kao sa neizgrađenom železničkom i autobuskom stanicom, što je užasavajuće“.

– I ranije sam upozoravao da će tretman vode biti sve skuplji, a to će plaćati Beograđani, među kojima najveći broj nema para da kupuje flaširanu vodu. A najznačajnije, to što će voda biti tretirana ne znači da će biti baš zdrava za piće. I zato tu treba da se umešaju stručnjaci, a ne da odluke donose politika i ekonomski interesi, kaže Božović.

Profit iznad zdravlja

– Kvalitet pijaće vode je najčešće „zadovoljavajući“. To ne znači ništa, voda je ili odgovarajuća ili ne za piće. Sve češće je to menjanje regulative i kategorija, kako bi se ispratio nekontrolisani razvoj urbane zajednice. Standardizovani i zdravstveno potvrđeni uslovi se pomeraju da bi se ostvario profit. Pa se kategorizacija po opterećenosti zagađivačima iz druge grupe premešta u treću. I tu se ekologija shvata kao brana. To nije istina, ekologija nije smetnja razvoju i to sve piše u zakonu.

Share via
Copy link