Žene u jednoj srpskoj firmi morale su da nose crvenu traku oko ruke kada su imale menstruaciju. To je bio znak da su u tom periodu manje produktivne. Ovo je zapravo samo jedno od potresnih svedočanstava o potlačenom položaju žena u Srbiji, koje su hrabro u publikaciji „Žene govore“ objavile autorke iz Udruženja za radna prava žena „Roza“ iz Zrenjanina – Vesna Đorđević, Milica Lupšor i pravna savetnica Saveza samostalnih sindikata Vojvodine Željka Jorgić Đokić, piše Blic.
One su ispisale stranice teških radnih iskusava, kako svojih tako i mnogih drugih radnica širom Srbije.
– Od nas sedam aktivnih u Udruženju, šest rade kao prekarne radnice – ili radimo na crno ili na određeno – priča za „Blic“ Milica Lupšor, jedna od autorki i član Udruženja koja dodaje da je i sama radila na teškim poslovima među kojima je bila i jedna mlekara. Radno vreme joj je tu bilo od od osam sati ujutru do tri posle ponoći!
U pričama koje donose nije navedeno o kojim se firmama radi, ali ne da bi se zaštitili poslodavci i njihova dela, već žene koje su uprkos malim sredinama u kojima žive uspele da progovore o onome što su preživljavale.
Jedan od razloga je i česta pojava da i kada daju otkaz u nekoj firmi u sledećoj ne žele da ih prime ili im daju otkaz kada saznaju da su se ranije pobunile.
– Obišle smo više od 10 mesta u Srbiji i u nalaženju priča su nam pomogla mnoga lokalna udruženja za borbu protiv nasilja. Mnoge žene, iako smo im rekli da neće biti objavljeno ni njihovo ime, ni mesto odakle su, nisu želele da progovore iz straha da će neko saznati da su to baš one i tako dobiti otkaz – objašnjava Milica Lupšor.
Ona ističe da najveći broj žena koje nisu želele da govore su upravo one koje pored nehumanih uslova rada imaju ili su imale i problem nasilja u porodici.
Crvene trake po naređenju šefice
Priča koja je obeležila i u najvećoj meri šokirala je ona o ženama koje su morale da nose crvene trake oko ruke kada su imale menstruaciju kako bi se na taj način obeležilo da su manje produktivne.
Ovaj slučaj datira još iz 2011. godine, a sama žena koja je to podelila u javnosti dobila je nakon toga otkaz.
Kako se zaposlila u drugoj firmi, nije želela javno da govori o kom je gradu (podatak poznat redakciji) i firmi reč, da ne bi ponovo dobila otkaz.
– Najgore je što je ceo ritual „obeležavanja“ naredila žena koja je bila šefica, kako bi na taj način „ostvarila uštedu firmi i dobila bonus“ – priča Lupšor i dodaje da u tom slučaju sam poslodavac nije znao za to, pa je i šefica dobila otkaz nakon toga.
Milica Lupšor objašnjava da poslovođe često biraju baš takve radnike koji će moći da budu autoritarni šefovi, koji nemaju obzira ni skupula da radnike izrabljuju i stvaraju atmosferu bez timskog duha.
Prenosimo delove ove publikacija u kojima su opisani najdrastičniji slučajevi izrabljivanja žena u Srbiji.
„Leti kao u paklu, zimi kao u hladnjači“
Prve žene koje su sa njima želele da podele svoje svoja iskustva na radu bile su radnice male tekstilne fabrike u Zrenjaninu. Njih 13 je u jednoj smeni šilo firmiranu odeću, za šta poslodavac nije imao licencu.
– Leti nije hteo da dozvoli korišćenje rashladnih uređaja, pa je u hali bio pakao, a zimi nije uključivao grejanje. Morale smo da šijemo u zimskim jaknama, da duvamo u prste, kako bismo mogle bar malo da se zagrejemo – navodi se u publikaciji i dodaje da su te žene sve to trpele i radile.
Još skandaloznije je to što ih je gazda držao zaključanima, jer se plašio inspekcije i nije želeo da se zna da proizvode jakne koje su bez licence i bilo kakve kontrole kvaliteta.
– Pošto je kasnio sa platom, pitale smo ga kada će je dobiti, a on nam je rekao da će nas iznenaditi posle Nove godine, da se odmorimo i da smo slobodne do 8. januara – ispričale su zaposlene autorkama publikacije. Prvi radni dan u novoj godini osvanuo i jeste osvanuo sa iznenađenjem, ali veoma neprijatnim: umesto plate, radnicama poštom stižu koverte sa radnim knjižicama.
Bile su ljute i otišle su do firme, ali on im je izbacio lične stvari ispred vrata, na ulicu, i nije im dozvolio da uđu u pogon.
– Odlučile smo da potražimo pomoć od institucija u gradu, prijavile smo policiji, inspekciji rada, ali vlasnik je zatvorio firmu na tom mestu i iznajmio novi prostor, pa pod drugim imenom ponovo započeo proizvodnju – navode one dalje i zaključuju da nikada nije imao bilo kakve sankcije, a sudski postupak koje su pokrenule pre tri godine još nije završen.
„Voze nas u kamionima, zbijene k’o da smo stoka“
– Voze nas u kamionima zbijene k’o da smo stoka, nekada spuste ceradu, pa unutra bude zagušljivo, leti pravi pakao, a zimi nosimo ćebad da bi se umotali i zaštitili od hladnoće. Rad na njivi nije lak, leti upekne sunce, pa padamo po njivi od toplote, nekada neke poslove radimo i po kiši, po hladnom vremenu, snegu… Na jednom imanju smo skupljali šargarepu, a gazda je sa sinom stajao na traktorskoj prikolici i na nas koje ceo dan u čučećem položaju skupljamo šargarepu urlaju ako pokušamo da se na trenutak uspravimo. Kao robovi, ćutale smo i tešile se da će i to proći – ispričala je druga žena autorkama dodajući da je sada napokon dočekala kakvu takvu penziju.
Završila u Hitnoj, pa dobila otkaz
Bila je srećna kada su je primili u jednom lancu pekara jer je čula da su korektni i da uplaćuju i zdravstveno i penziono.
– Posle probnog rada odmah sam potpisala ugovor o radu na neodređeno vreme. U proleće sam počela da radim, bilo je naporno, šetali su me po radnjama gde fali neka radnica, gotovo da nisam imala slobodan dan, ali iako već u godinama, nisam se dala i radila sam zajedno sa tim mladim ljudima, sa nekima se i zbližila. Ako bi neka tura peciva izgorela, to su nam davali za topli obrok, a radnici kojoj se desilo to, oduzimali su od plate. A onda sam uveče 26. avgusta počela da krvarim i završila sam u Hitnoj. Javila sam se šefu radnje gde sam u tom trenutku radila, sve sam mu objasnila, a on mi rekao da ne mislim o poslu, i samo ozdravim, pa ćemo se čuti. Bio je početak septembra kada sam otišla na kontrolu, ali su u bolnici odbili da me prime, jer mi zdravstvena knjižica nije overena. Platila sam pregled, i otišla do Direkcije, kako bih proverila i zamolila da isprave grešku. Ali tamo sam dobila rešenje o prestanku radnog odnosa, na moj zahtev, i to sa datumom 30. jul. Rekli su da oni ne mogu ništa, pošto sam sama dala otkaz!
Otkaz čistačici zbog pantalona
– Ja sam radila kao čistačica i dobila sam otkaz jer sam nosila pocepane pantalone. Morala sam, imam dve ćerke, i bilo mi je važnije da njima kupim, nego sebi. Pošto sam samohrana majka, od moje plate smo jedva sastavljale kraj sa krajem, i nije mi ni na pamet palo da ću zato što nosim stare pantalone mojih kćerki dobiti otkaz. Da su mi bar rekli, ja bih nekako kupila i sebi, snašla bih se nekako, a sada smo socijalni slučaj.
Preko zadruge, pa agencije, bez prava na porodiljsko
– Iako sam već više od deset godina u jednom javnom preduzeće (podatak ne objavljujemo na zahtev autorki), još uvek nisam primljena za stalno. Radila sam na određeno, preko Omladinske zadruge, na Ugovor o povremeno-privremenim poslovima, a zadnjih godinu dana radim preko jedne agencije, koja ima ugovor sa mojom kompanijom. Nema godišnjih odmora, bolovanja, plata mi je manja od plate koleginice koja je primljena za stalno. Kada sam ostala u drugom stanju, nisam imala porodiljsko bolovanje, a nisam bila sigurna ni da će me vratiti na posao kada moje dete bude moglo da ide u jaslice. Vratili su me, i ja sam još uvek tu, bez bilo kakve garancije da me, kada dođem u neke godine, neće otpustiti. Priča se i da će sve one koje su starije od 45 godina dobiti otkaz i uzeti mlađe. I bez obzira na to što naša kompanija posluje sa velikim profitom, ne žele da nas prime da radimo do penzije, jer postajemo „matore“ za rad sa strankama, a ima nas preko 1.000 koje radimo na ovaj način. Šta ćemo mi onda, ko će nas primiti, i čemu da se nadamo?
Svakodnevne uvrede i pretnje otkazima
– U početku je sve bilo u redu, ali sam sve češće ostajala duže, odlazila sam na posao ujutru, a vraćala se kasno uveče. I nedeljom sam morala da idem da radim. Vlasnik firme je povećavao obim posla, ali nije povećavao i broj nas koje radimo. Za svaku grešku nam je oduzimao deo plate, pa često nisam dobijala ni minimalac. Topli obrok, regres i putne troškove nije isplaćivao, mada smo sve potpisivale da smo ih primile. Za godišnji odmor smo imale najviše nedelju dana, a ostatak smo radile, dok je gazda vodio sate kao da smo još na odmoru. Gotovo svakodnevno trpimo verbalne napade. Nema radnice koja bar jednom nije otplakala zbog uvreda i ponižavajućih reči našeg gazde. Stalno preti otkazima, i radimo pod velikim pritiskom i u strahu.
Nasilje na poslu, nasilje kod kuće
Da su žene sa teškim uslovima rada neretko i žrtve porodičnog nasilja svedoči i primer žene koja zbog muževljeve torture dugo nije mogla da radi bilo kakav posao.
– Udala sam se, i pet godina živela kao taoc u kući mog muža. Bio je ljubomoran i nije mi dao da radim. Razbolela sam se, pa od moje 26. godine pijem lekove za smirenje. Na nagovor mojih sestara sam počela da prodajem kokice na ulici. Bilo je i hladno, i kiša, i sneg, i toplo. Muž je pristao, ali sam imala određeno do kad moram da se vratim, pa sam dobijala batine kada zakasnim. Međutim, on je ostao bez posla i počeo je da radi zajedno sa mnom. Kada smo skupili pare, napravili smo kolica, pa smo mogli malo da se zaštitimo, i tada mi je svanulo.
Zašto kasirke u Srbiji moraju da stoje? Zato što nisu plaćene da sede!
Dodaj komentar