Sedim u čekaonici Klinke za kožne bolesti. Troje nas je. Njih dvojica su malo desno od mene. Starac i mladić. Gotovo se dodiruju ramenima, ali ne pričaju. Starac stiska šuškavu kesu sa nalazima i gleda u vrata ordinacije. Mladić šara prstom po dlanu. Pomislila sam da kopa po ekcemima ko ja, ali sam posle videla da su mu dlanovi savršeno čisti i bez bilo kakve rane koja bi ga dovela na ovo mesto. Nešto drugo je bilo po sredi.

U začuđujuće pustoj i mirnoj čekaonici, starija žena se unazad spuštala sa stepenika na stepenik, debelim nogama, povijena i zajapurena u licu. Na rukama je imala tanke medicinske rukavice. Kraj nogu kofa sa vodom. Ribala je stepenište žutom krpom smeštenom u desnu ruku. Bila je temeljna. Brojala sam. Svaki stepenik je prešla četiri puta, levo desno pa desno levo. Izbrojala sam i stepenike, trinaest od vrha do mojih nogu. Ne znam koliko ih je bilo skroz do dole. Čovek na razne načine prekraćuje vreme u bolničkim čekaonicama. Ja sam ga prekraćivala posmatrajući stamenu čistačicu u belim pantalonama kroz koje su se providile i ocrtavale duboke bele gaće. Posle svakog stepenika ispravila bi se, uhvatila levom rukom za krsta i pogledala preko ramena na sat. Kada je stigla do poslednjeg stepenika, popela se sa kofom gore i krenula ispočetka. Ovog puta brisala je i bočne delove stepenika i ogradu.

stepenice

Što sam je duže posmatrala, sve više sam razmišljala o ostatku njenog dana, o poslepodnevu koje će provesti van Klinke, van hodnika i stepeništa. Jer bilo bi baš gadno da ima muža pijanduru koji je čeka raspojasan i gladan, koji će joj pred očima prosuti tanko zapržen paprikaš i reći joj da je nula od domaćice. Bilo bi loše da nema ko da joj skuva kafu, izmasira leđa i doda kremu za ruke. Bilo bi baš loše da posle ovog stepeništa odlazi na još nečije stepenište da bi zaradila dovoljno novca. A da onda kada stigne kući nema ništa od dana, i to ne u pogledu vremena. Vreme je varljiva kategorija, već da je čeka jedna pustoš, emotivna, duhovna, ona zbog koje više ne zna zašto živi. Pustoš u kojoj otključava vrata mehanički, izuva i slaže cipele kraj vrata mehanički, pere od rukavica potparene ruke mehanički, seda, seče hleb, maže paštetu, grize, žvaće i guta mehanički. Pere telo mehanički. Gleda televizor mehanički, oblači pižamu i leže u krevet mehanički. Trpi muža mehanički. Ili bolesnu mamu. Ili sebe. A onda kada svane jutro odlazi na posao da bi zaradila dovoljno da bi mogla da živi mehanički dok ne umre.

Jer ljudi sve manje žive život radi života, već da bi preživeli.

I tako sam se u toj čekaonici pošteno prestravila. Prebledela sam i oblio me ladan znoj, što sam mogla opravdati strahom od doktora, iako doktor nije imao nikakve veze sa tim. Paralisala me je pomisao na pust jednoličan život među istim zidovima, sa istim parčetom vazduha za disanje, a on memljiv, na istoj kvadraturi iz koje godinama nigde van ne ideš, jer ne možeš, i po njoj ko zatvorena zver šetaš, na istom poslu koji se plašiš da napustiš, a on bedan i čemeran, al ko još ovde menja posao, sa istim pogledom za oči i godinama istim zvukovima za uši. Sve ovo zvuči kao smrt gora od one koje se toliko plašimo.

starica

Kad sam bila klinka, nedovoljno upoznata sa ovim što se sada oko mene dešava, veselo sam govorila: „Biću starica koja u devedesetim igra bridž sa finom mrežicom na glavi“. Sada mi više nije bitno da li ću postati starica sa devedeset, već mi je važno da ne postanem starica sa četrdeset.

„Zašto ne koristite džoger?”

„A, to smo mi sebi tako odredile. Lepše je i čistije kad se stepenište pređe rukom i krpom. Džogerom jeste brže, ali bude muljavo. Ako nešto hoćeš da valja, radi to kako treba, ili nemoj muljati“, rekla mi je i bacila pogled na sat. Bilo je pola dvanaest.

„Aaaaa, legla plata“, nasmejala se i otišla sa kofom u ruci u toalet.

Šta mi je poručio prosjak ispred pekare

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

Podeli
Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Osim ponekad, kad poželim. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene. Ja nisam vaš glasnogovornik, osim ako to poželim.

1 komentar

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here