Verovatno nema Novosađanina koji nije čuo za dr Milana Antonića, legendarnog pulmologa, dugogodišnjeg direktora Instituta za plućne bolesti Vojvodine u Sremskoj Kamenici. Osim kao omiljeni profesor na Medicinskom fakultetu i vrstan stručnjak, doktor Antonić je poznat i po neposrednom odnosu s pacijentima, među kojima preovlađuju oni s najtežim, malignim oboljenjima pluća.
Sreli smo se u njegovom omiljenom restoranu “Jedro”, na obali Dunavca, gde se, kako kaže, oseća kao kod kuće. Otkako je u penziji, tu redovno dolazi na prvu jutarnju kafu, tu s društvom igra preferans koji je, uz pecanje, postao njegova velika strast. Ipak, ono što je bilo i ostalo najveća ljubav profesora Antonića, jeste njegova profesija, sa svim izazovima koji je prate.
Suočavanje sa strašnom istinom
– Polovinom sedamdesetih, kao mlad specijalista internista-pulmolog, dobio sam posao u Institutu za TBC u Sremskoj Kamenici, koji je kasnije promenio naziv u Institut za plućne bolesti Vojvodine. Tuberkuloza je u vreme kad sam se zaposlio kao specijalista bila daleko učestalija nego maligni tumori pluća, ali s vremenom je kancer preuzeo primat i, nažalost, ima ga sve više, i to kod mlađih ljudi. Usmerio sam se na onkologiju jer je to bio izazov, shvatio sam da ima mnogo prostora za napredak u toj oblasti. Smrtnost od kancera pluća jeste izuzetno visoka i još uvek se često gube bitke, ipak, novi lekovi i terapije produžavaju život i poboljšavaju njegov kvalitet – ističe naš sagovornik i dodaje da je pacijentima uvek otvoreno saopštavao od čega boluju.
– Svaki pacijent ima pravo da bude upoznat sa karakterom i tokom svoje bolesti, pre svega zbog toga što mora biti svestan ozbiljnosti svog stanja. Neizvesnost je za svakog čoveka veliko psihičko opterećenje, a to se posebno odnosi ne teške bolesnike jer negativno utiče na tok i ishod bolesti. Otvoren pristup dobar je preduslov za stvaranje poverenja između lekara i pacijenta koji će u tom slučaju prihvatiti odgovarajuću terapiju, kao najbolje rešenje za poboljšanje svog stanja – objašnjava dr Antonić, dodajući da je vrlo ponosan na činjenicu da nijedan njegov pacijent nije nastavio lečenje kod drugog lekara, što je posledica međusobnog poverenja i svojevrsna satisfakcija za trud.
Čovek koji je „prevario“ kancer
– Verovatnoća da se najteža bolest pobedi uvek postoji, to pokazuju brojni primeri, međutim, jedan slučaj pamtiću dok sam živ. Petar, zemljoradnik iz jednog sela pored Novog Sada, četrdesetogodišnjak k’o od brega odvaljen, došao nam je s odmaklim stadijumom karcinoma koji je zahvatio oba plućna krila. Operacija nije dolazila u obzir, ali kolega s hirurgije odlučio je da ipak pokuša. Međutim, otvorio je grudni koš i zatvorio ga, nije bilo nikakve šanse da se tu nešto uradi. Uputili smo čoveka na zračenje i otpustili ga kući.
Kad je došao na kontrolu, konstatovali smo da se kancer nije povećao, ni smanjio, niti su se pojavile metastaze. Ne znamo kako i zašto, ali mirovao je. Odredili smo još jedno zračenje, nakon toga i treće, bez nekog pomaka, a Petar je, sa sve adenokarcinomom pluća, nastavio da živi normalno. Obrađivao je zemlju, jeo i pio kao i ranije, dobro se osećao, uvek raspoložen i spreman za šalu, sve u svemu, živeo je kao da nije bolestan. Prolazilo je vreme, tumor isti kao što je bio. Čudo. Desetak godina nakon dijagnoze raka, morao je na operaciju zbog zapetljaja creva, koju je odlično podneo i vrlo brzo se sasvim oporavio – priča dr Antonić.
Psihoterapija za kolegu
Profesor je povremeno odlazio u goste kod svog pacijenta.
– S vremenom smo postali prijatelji i jednom prilikom došao sam kod njega s kolegom kojem je dijagnostikovan maligni tumor pluća i nije regovao na terapiju. Čovek je bio sasvim potonuo. „Ma, pusti doktore, ne slušaj šta pričaju, pogledaj mene, živim godinama s tim čudom, i šta mi fali“, rekao mu je Petar. I uspeo je da ga oraspoloži, da mu ulije nadu, da ga ohrabri. Kolegu sam u povratku prvi put posle dužeg vremena video nasmejanog. A Petar, taj naš najneobičniji pacijent, umro je posle dosta godina, ali ne od raka – napominje naš sagovornik, prizivajući u sećanje i drugačije epiloge, one bolne, nažalost, dosta česte, kada činiš sve, pa i nemoguće, a smrt odnese čoveka za nekoliko meseci.
Rak ne zna za pravdu
– Ceo Institut bio je potresen zbog slučaja mladog doktora koji je nakon dijagnoze raka pluća poživeo svega nekoliko meseci. Zloćudni tumor bio je pozicioniran tako da se nikako nije mogao operisati, pokušali smo sve, i hemoterapiju, i zračenje, ali ništa nije vredelo.
Proces se rapidno širio, zahvatio je jetru i kosti, čak i očno dno, gledali smo kako kopni iz dana u dan. Pred njim je bio život, položioš je specijalizaciju, bio je odličan, perspektivan lekar, oženio se, skućio, ali bolest ga je jednostavno pojela.
Ključ preživljavanja
Dr Antonić tvrdi da već „s vrata“ može da se proceni da li je pacijent u stanju da se izbori s teškim oboljenjem.
– Zaključujem to po opštem izgledu, vidnom gubitku telesne težine, boji kože, načinu na koji hoda. I da, kako prihvata svoje stanje kada mu se saopšti dijagnoza. Za nekoliko dana, nakon analiza i pretraga, saznajemo o kojoj vrsti tumora se radi i u kom je stadijumu, što je od ključne važnosti za prognozu. Postoje četiri faze u razvoju bolesti, u trećoj i četvrtoj zbog velikog proširenja tumora nije moguća hirurška intervencija i primenjuju se hemoterapija, zračenje, imunoterapija. Dakle, ako je kancerozna promena dobro ograničena, pravilnog oblika, operabilna, ako nema naznaka da je maligni proces zahvatio druge organe, pacijent, a s njim i lekar, može da odahne.
Ukratko, bitno je da se tumor otkrije u ranoj fazi, što se uglavnom dešava prilikom rutinskog rendgenskog snimanja, čiji povod u najvećem broju slučajeva nije preventiva. Mislim da bi rizične grupe, kao što su, recimo, pušači, trebalo da se podvrgavaju takvim pregledima bar jednom u dve godine – smatra naš sagovornik, koji je, inače, strastan pušač…
Pušenje jeste glavni faktor rizika, ali…
– Konzumiranje cigareta je jedan od glavnih faktora rizika za nastanak velike većine malignih tumora, posebno onih na plućima. Svestan sam toga, ali nikada nisam imao nijednu pušačku tegobu, poput, recimo, kašlja ili otežanog disanja. Pri tome, počeo sam da pušim dosta kasno, što je na neki način olakšavajuća okolnost jer se veliki broj malignih tumora javlja kod osoba koje su tu štetnu naviku stekle u mladosti, kada imunološki sistem još nije potpuno razvijen – objašnjava profesor Antonić, koji je među hiljadama svojih pacijenata imao mnoštvo vrlo izazovnih slučajeva koji nisu onkološki, ali su svakako bili borba na život i smrt.
Tri fatalna stanja
– Bilo je to pre tačno petnaest godina, našem poznatom pozorišnom i filmskom glumcu pozlilo je usred predstave na gostovanju u Novom Sadu. Odigrao je scenu, nekako se oteturao iza pozornice i srušio se bez svesti. Odmah je pozvana Hitna pomoć a u međuvremenu su kolege pokušale da ga reanimiraju. Prevezen je kod nas na Institut, gde je ustanovljeno da ima masivnu tromboemboliju pluća, ali na to se nadovezala još jedna velika, smrtna opasnost – krvarenje iz jetre koja je povređena tokom reanimacije. To se moglo sanirati samo operativno, a takva intervencija bila je vrlo rizična, no, u ovom slučaju, spasavao se život i nije bilo druge. Sve je prošlo kako treba, jetra je ušivena, ali već sutradan iskrsnuo je novi problem – infarkt. I to smo uspeli da rešimo, glumac je ostao kod nas mesec dana i izašao je iz bolnice kao relativno zdrav čovek.
Eno ga, i dalje igra u pozorištu, glumi u filmovima, imao je ludu sreću da je bio blizu našeg Instituta, gde je na jednom mestu mogao da bude podvrgnut urgentnom lečenju raznorodnih zdravstvenih problema iz domena pulmologije, interne medicine, odnosno abdominalne hirurgije i kardiologije – ističe poznati novosadski pulmolog.
Seoska ambulanta je zakon
Dr Milan Antonić je jedan od retkih lekara s titulom univerzitetskog profesora koji imaju i zvanje primarijusa. Ukratko, vrhunski stručnjak kada je reč o medicinskoj teoriji i nauci, i uz to besprekoran specijalista-pulmolog.
Kada je reč o novim generacijama, profesor smatra da se neopravdano preskače važna stepenica u karijeri i da svaki mlad lekar mora da prođe „vatreno krštenje“ u nekoj seoskoj ambulanti. To je, kako tvrdi, najbolja baza za ono što se zove „dobar doktor“
– Nakon završetka studija, početkom sedamdesetih, radio sam oko godinu dana u Srbobranu. Tada je to bilo malo mesto, u kojem je lekar i Hitna pomoć, i babica, i mrtvozornik, nema da ne znaš i nema da ne može. Moraš da se snađeš. To iskustvo bilo je neprocenjivo, srodiš se s ljudima, znaš kako ko diše, među vama se stvara poverenje, stalo ti je do toga da ih ne izneveriš i daješ sve od sebe. Postaješ pravi lekar i bolji čovek – seća se svojih početaka legendarni profesor, koji se usavršavao na prestižnim evropskim klinikama (proveo je godinu dana na Univerzitetskoj klinici u Majncu, kod čuvenog profesora Ferlinca) i dobitnik nagrade za životno delo Udruženja univerzitetskih nastavnika i naučnika Vojvodine.
Jednom lekar – uvek lekar
– Usavršavanje je veoma važna komponenta lekarske profesije, ali isto toliko je bitno da budete čovek. Nikada tokom svog radnog veka nisam odbio da primim pacijenta, išao sam i kući kod bolesnika koje sam lečio jer znam koliko im je važna takva podrška – kaže profesor Antonić, za kojeg odlazak u penziju nije značio oproštaj od lekarskog posla.
Još uvek je aktivan i povremeno ode na Institut, njegovi saveti i predlozi i dalje se uvažavaju. Sada ima više vremena za svoje hobije, i dalje voli da otputuje na neku zanimljivu destinaciju iako je kao zvanični lekar KUD „Svetozar Marković“ i „Sonja Marinković“ obišao skoro ceo svet.
Preferans i pecanje – spas od nagomilanog stresa
U međuvremenu, otkrio je preferans.
– To nije obična kartaška igra. Osim faktora sreće, koji jeste primaran, izuzetno su važne logika, kombinatorika i dobra intuicija“, ističe šarmantni profesor koji je sa svojom klubom osvojio već nekoliko šampionskih titula na prvenstvu Vojvodine. Važno je napomenuti da preferans nije kockanje, da se ne igra u novac, već iz čistog zadovoljstva. Ko izgubi, plaća turu pića, i to je to. Ekipa, naravno, trenira u omiljenoj kafani, „Jedru“, pored Dunavca gde mi je privezan čamac kojim redovno idem na pecanje. To je još jedna moja velika ljubav.
Svi moji hobiji su, zapravo, dobar ventil kroz koji se polako oslobađam stresa kojem sam godinama bio izložen na poslu. Ali sve to nije toliko važno ako volite to što radite, a ja sam imao sreću jer sam se bavio nečim što me je potpuno ispunjavalo. Učio sam od najboljih i, pri tome, radio u najprestižnijoj ustanovi, koja je to bila i u vreme one „stare“ Jugoslavije.
Šta čete više?
Doktor privremeno izlečio tumor sopstvenog mozga inovativnom terapijom
Dodaj komentar