Suicidne misli i teške psihičke krize normalna su pojava kod savremenog čoveka, a otvorenost i transparentan razgovor o ovim problemima umnogome mogu pomoći da se izbegnu tragedije koje su nažalost vrlo učestale.
Dr Vladimir Đurić, naš poznati psihijatar, neretko na svom Fejsbuku deli zanimljiva zapažanja iz svoje prakse, objavljujući različita tumačenja svakodnevnih problema i izazova sa kojima se ljudi suočavaju.
Ovoga puta sa svojim pratiocima je podelio sasvim intimnu priču o svom najmračnijem životnom periodu.
Možda će svojom objavom pozitivno uticati na nekoga ko prolazi kroz sličnu krizu u sopstvenom životu, te s toga mi njegov post prenosimo u potpunosti:
– Tačno se sećam tog dana…
Sećam se gde sam stajao…
Sećam se koliko je bilo vruće i sparno…
Sećam se koliko sam bio umoran od svega…
I sećam se koliko mi je bilo teško…
I koliko nisam mogao više…
Jednostavno…
Bio sam mlad i krhk…neiskusan i naivan…debitant u ozbiljnom životu…i još nisam oguglao na nepravdu i neostvarene želje…i sve me je prosto preplavilo…
Prišao sam samo ivici Brankovog mosta…
I pogledao dole u Savu…
Prozujala mi je kroz glavu misao kako mi koji smo radili u Lazi znamo nivo patologije kod nekoga ko je pokušao suicid po tome da li je taj neko sa mosta skočio u vodu ili na beton…
A ja sam u tom trenutku stajao iznad onih tramvajskih šina…
I stvarno je bilo fifti fifti u duši…
Toliko je bio težak taj dan…
Odnosno te godine muke…bola i poniženja…i jedne sveopšte nesreće…
Jednostavno sam predugo patio…i nije mi beskrajno dugo išlo…
I onda sam se setio onog čoveka koji je kasnije postao fantastičan govornik o suludosti i besmislu suicida kao koncepta…naravno nakon što je preživeo svoj…i koji je poznat po onom citatu da „onog trenutka kada sam skočio sa Golden Bridža u San Fancisku…i počeo da propadam kroz vazduh…upravo u tom trenutku mi je postalo jasno…da su svi moji do tada nerešivi problemi…u jednom trenutku postali rešivi…osim činjenice da se približavam vodi“…
I ne znam ni sam kako sam se okrenuo…u tom trenutku je naišla 65-ica i ja sam samo pojačao muziku na ipodu i ušao u bus…i vratio se kući…
To je bilo pre deset godina…
I uvek tu priču pričam svojim pacijentima…
Uz onaj komentar mog najvažnijeg profesora i učitelja…“jebeš Vlado čoveka koji nikad nije bio depresivan…šta je on u stvari…neki šarlatan…naša sveta dužnost kao psihijatara u tim teškim časovima je da ih zaštitimo od njih samih“…
I onda im kažem da je najvažniji razlog da se čovek ne ubije…upravo činjenica da su okolnosti u životu vrlo vrlo promenjive…
Da ja skočih tog dana…ne bih video ove divne dane…
Ma šta dane…ove godine u kojima jako dobro živim…i u kojima imam sve što mi zaista i treba…
U kojima znam šta je važno…i koliko se ponekad sekiramo oko potpunih gluposti…
Volim onu staru da svaki svetac ima prošlost a svaki grešnik budućnost…
Čvrsto verujem da isto važi i za Nesrećne…
Ponekad odluku o suicidu samo trebe odložiti sa neki kasniji period…
Godinu dana nakon ovog mog trenutka…se rešio jedan veliki problem…
A za tri i drugi…
Za pet sam se ja opametio i prestao da lupam ovu moju lepu magareću glavu o čvrsto zatvorena vrata…i pogledao ka širom odškrinutom prozoru…
Za šest meseci od kad sam promolio glavu kroz taj prozor…život je postao sasvim podnošljiv…
A pre tri jako lep…
Ništa od toga ne bih video da me nema…
Dobro i da nemam sve ove moje divne Aždajice oko sebe…
Šta uopšte i može život čoveku koji oko sebe ima Ljudine koje ga jako vole…
A iako ih nema…te osobe se mogu uvek steći ako gledamo otvorenog srca…
Tako da…braćo i sestre…dajte sebi vremena…
Dajte životu priliku…
I sebi da se razvijete…porastete i očvrsnete…
Pacijentima ne mogu…ali samom sebi bih sad zveknuo šamarčinu da mogu da se vratim u taj trenutak…i rekao „Đuriću…princezo…saberi se…ne mora sve biti onako kako si zamislio…dozovi se pameti i polazi kući…pa ujutru pravimo plan…kako da nam bude bolje…verujem u tebe…i biće sve u redu…videćeš…“
Jer prosto…
Ko još prekida utakmicu i demonstrativno odlazi sa terena kada gubi 20 razlike u prvoj četvrtini…
To nije sporstki…
A ni ljudski…
Šampioni se obično otkrivaju onda kad je teško…
I retko ko je to postao bez ozbiljnih poraza…teških povreda…surovih nepravdi…i još većeg treniranja…upornosti i sazrevanja…
Suicid je uvek trajno rešenje za vrlo promenjive probleme…situacije i stanja…
Zato ljudima filozofski kao psihijatri i ne dozvoljavamo da se ubiju…iako oni to hoće..tačnije misle da žele…
Suspendujemo im volju na kratko dok ponovo ne postane zdrava i usmerena u dobrom pravcu…i hospitalizujemo ih u zaštićene uslove…gde i da hoće…ni ne mogu da naprave neku glupost…
Jer…
Kao što se hirurzi i onkolozi bore protiv karcionama…i svake zlonamerne ćelije…mi se kao profesionalci borimo protiv tih mračnih misli…da nema više smisla boriti se…i živeti…i da nikada neće biti bolje…koje su ponekad i smrtonosnije…ako im dozvolimo da zavladaju…
Ali nećemo…
Čvrsto verujem u to da…
Nema te psihijatrijske bolesti koja se ne može zalečiti…
Nema tog života koji se ne može urediti…
Nema tog čoveka kome se ne može pomoći…
Ukoliko imamo vremena…
Niko ne zna više od psihijatara da vreme leči sve…
Ponekad je ono naš najvažniji lek…
Pre neki mesec sam se sa jednom divnom osobom dogovorio da izvrši suicid za deset godina…
Kad napuni 31. godinu…
O kako se samo radujem tom razgovoru 2033-će…kad mi bude objašnjavala kako joj je krenulo…uprkos svemu…i šta je sve shvatila i naučila…i kako je život lep… Ili slici sa mora…
I osmehu/sima koji dominira/ju slikom…
Znate već…niko se toliko lepo ne smeši…kao oni koji su dugo plakali…
Sve je to deo života…
Koliko god bio težak…
Majku mu…
Zna ponekad da bude još triput lepši…
I uvek vredi boriti se…
Za te Zlatne Dane…koji uvek mogu doći…
Dodaj komentar