Magazin

“Provela sam 3 dana sama sa svojom bebom. Samohrane mame, divim vam se”

mama i beba
Foto: Privatna arhiva

Nisu svi svesni toga koliko je imati bebu zahtevan posao. Porodiljsko odsustvo ili bolovanje zbog bolesti deteta neretko se tumači kao odmor za mamu, koja samo želi da se skloni na neko vreme od svog posla.

Neprospavane noći, hranjenje, menjanje pelena, nedostatak socijalnog kontakta, uz to i sve kućne obaveze koje na nju spadnu, druga su strana medalje zvane “mama”.

A šta kada ta mama nema podršku ljudi oko sebe? Šta ako govorimo o samohranim majkama?

Jedna majka ostala je sama sa bebom, na samo tri dana i odlučila je da prenese svoje iskustvo. Njenu priču prenosimo u celosti.

“Koliko su bebe teške za održavanje sam shvatila tek nakon što sam ostala sama sa bebom, na samo tri dana.

Pre svega, da se razumemo, nisam ostala sama-sama. Bile su tu prijateljice koje su uskočile da pomognu, što sa bebom, što sa ručkom, što sa kućom, ali niko ne može na sebe da preuzme toliko obaveza kao moj muž – koji je inače bio na porodiljskom i sve vreme bio zadužen za bebu a samim tim i za kuću. Svi su tu da pomognu, ali smo samo mi roditelji.

Tokom prethodnih 13 meseci muž, beba i ja se nismo razdvojili na duže od 10 sati. Za ovih više od godinu dana niko od nas nije prespavao negde bez ovo drugo dvoje. Imajte to u vidu dok čitate sledeće redove.

Haos u kući

Iskreno – imala sam velike planove za ova tri dana. Ormare treba presložiti, kuću oprati od poda do plafona. A pre svega, imala sam nameru da dokažem sebi (ali i mužu) da može da se kuća cakli i beba da bude namirena, samo da eto – njemu to ne ide, jer nije dobro organizovan. Kao što mu, iskreno, stalno prigovaram kad zateknem punu sudoperu sudova i nenamešten krevet.

Prvog dana sam bila stvarno ponosna na sebe. Kuhinju sam uspela da sredim, dnevnu sobu da zategnem. Ali ništa od toga nije uključivalo usisivač, brisanje poda, ne-daj-bože neko brisanje prašine. To sam sve ostavila za “sutra”.

Sutradan me je dočekala čista sudopera ali i nadrkana beba. Da li je od zubića, promenjenog ritma, ali moje dete je počelo da se besi o mene. Nije me puštala ni jednog momenta. Tog dana nisam uspela da izvadim čiste sudove iz mašine, a kamo li da je napunim prljavim. Kuća je izgledala jezivo: igračke na sve strane, hrana razmazana po trpezarijskom stolu, po podovima, spavaća soba puna prljavog veša, kesa za đubre puna smrdljivih pelena. Nakon što sam uspavala bebu, otišla sam do WCa i tada shvatila da ceo dan nisam imala vremena ni za šta drugo osim da piškim. Taman sam se opustila, počela da skrolujem po TikToku, kad se moja bebica čula iz sobe. Prekinula sam posao na pola i otišla da je umirim. Zaspala sam u odeći, zube nisam stigla da operem. Ujutru sam taj usrani posao dovršila držeći bebu u krilu. I to je bio jedini posao koji sam uspela da obavim tog dana. Odbrojavala sam sate do muževljevog povratka, shvativši da ja predstavu nisam imala o tome kako je kad si ceo dan sam sa bebom i koliko je teško, pored održavanja bebe u životu, imati čistu kuću.

Održavanje bebe u životu

Iako sam dosta opuštena po pitanju bebine hrane, čak i onda kada beba ne unosi količinu koja bi zadovoljila kriterijume jedne prosečne babe, ja se oslanjam na to da i dalje sisa, ali i da inače jede sasvim dovoljno i da će se to već sledećeg obrokra vratiti u normalu. I takve oscilacije u količini hrane se dešavaju stalno. Tada se muž i ja preispitujemo – šta je pojela, koliko, a kako je to izgledalo prethodnog dana, dan pre toga… Zaključimo da je sve to okej, utešimo se malo, jer ne želimo da je silimo da jede, i nastavimo dalje. Sada, kada je ona slabije jela a ja nisam imala sa kim da podelim tu muku, izjedalo me je i stalno sam sebe preispitivala da li je ona gladna, da li je to uzrok njenog raspoloženja? Spremala sam sve što mi je palo na pamet, nudila je po deset puta za svaki obrok, čak sam je, protiv svih svojih uverenja, jurila po kući da je hranim, samo da eto “pojede još jednu kašiku”! Bila sam očajna i taj očaj se prelivao na sve strane.

Zbog toga što se dešavalo da zaboravim da joj promenim pelenu, sada sam joj manijakalno menjala pelene kad god sam stigla. Nekad ih skidala iako su bile suve, samo da, kojim slučajem, ne bude u morkom.

Samohrana majka

Sve vreme sam razmišljala o svojoj mami koja je 1991. godine postala majka i to odmah samohrana, i stvarno skroz sama – bez porodice u Beogradu, bez bilo kakve pomoći, bez bilo kakvih sredstava, odgovorna za život koji se stvarao tu, dok je zemlja u kojoj je hrabro odlučila da rodi dete sebi, nestajala.

I tada i danas razumela sam želju moje majke i mnogih drugih žena da budu majke, bez obzira na to da li imaju partnera. Ali sam znala da ja tako nešto nikada ne bih mogla. Da to nikako nije moj izbor. Možda sam se upravo zato zaljubila u čoveka koji je delovao kao odličan budući otac mog deteta i stvarala prostor za njega i dete, tražila da jednako učestvujemo kao roditelji.

Godinu dana kasnije, čini mi se da smo taj balans napravili. Za sve njegove promenjene pelene i sate provedenih sa bebom, tu su moje neprospavane noći i otekle grudi.

S druge strane, do ovog našeg razdvajanja, meni je uvek bilo frka da ostanem sama sa njom. I ne toliko zbog bezbednosti, mojih tripova da će se ugušiti hranom, već zbog toga što nisam baš znala šta ću sad sama sa njom. Za razliku od mog muža koji je sigurno „materijal za oca” ja definitivno nisam bila „materijal za majku”. Deca su mi bila dosadna, nisam znala šta sa njima – ni kako da ih držim, niti kako da ih zabavljam. Slično je i sa mojim detetom koje najčešće zabavljam uključivanjem veš mašine, mašine za sudove, slaganjem veša u ormar… Imam utisak da je njoj svejedno šta ćemo raditi, dok radimo zajedno, a ja stalno imam pritisak nekog neobavljenog posla – da li onog po kući ili onog od kog živimo, a koji ja obavljam od kuće.

I tu se desila najveća promena i razlog zbog kog sam najzahvalnija ovom putovanju na koje je moj muž otišao: počela sam da uživam sa detetom i odlučila da više neću da radim od kuće.

Posao i beba

Pre svega, kada radiš od kuće, ti si stalno na poslu. A kako ja radim od bebinog četvrtog meseca, dakle skoro ceo njen život, taj posao, u nedostatku kvadrata u kojima živimo, je počeo ozbiljno da unosi nemir u naš život. Sve je bilo okej dok je beba mogla da bude u drugoj sobi, ali od kad je prohodala i postala svesna da je mama u drugoj prostoriji, to je postalo nepodnošljivo, kako meni, tako i bebi, pogotovo mužu koji stalno mora da je odvlači od mene. A vala i našem psu koji ne voli kad su zatvorena bilo koja vrata u kući.

Za ta tri dana sam javila svim klijentima u koje vreme ću biti na raspolaganju (sećate se ono nekad kad smo imali radno vreme i radili samo tad i ne posle tog vremena?) – kada će prijateljica i sestra na par sati da preuzmu bebu, i znala sam da van tog vremena ja nikako ne mogu da radim. Ne da neću, nego da je nemoguće. I to saznanje me je zapravo rasteletilo. Onda sam, sve slobodno vreme (vreme kada nisam radila) zapravo bila tu, prisutna sa svojim detetom. Izašla sam iz brzine, bila sam u leru. Sve lagano, bez jurnjave. Išle smo u šetnje, imale zajedničko vreme, mazile se, spavale, igrale se.

Posledice

Sada, kada je prošlo skoro dve nedelje od ovog, za mene očigledno istorijskog događaja, mogu da kažem da su ovo sve promene koje sam napravila, sada kada sam sagledala život iz perspektive mog partnera:

– Našla sam sto u jednoj kancelariji i izmestila svoj posao iz kuće, na opšte zadovoljstvo svih – i klijenata i ukućana. Fokusiranija sam na posao, rasterećenija kod kuće.

– Kompjuter ne otvaram kod kuće, osim kada nešto gori (još uvek nike gorelo!). A punjač čak ostavljam u kancelariji!

– Svako jutro šetam psa pre nego što izađem iz kuće, obavim osnovnu nabavku ako treba, jer razumem koliko je komplikovano izaći iz kuće, pogotovo po ružnom vremenu, sa bebom i psom.

– Kada dođem kući i zateknem neviđeni haos, samo pitam muža “danas je nešto nervozna, zar ne?”, ne zameram, čak ni u sebi. Zagrlim ga.

– Kad dođem kući trudim se da preuzmem na sebe bebu, kako bi on mogao da ima vreme za sebe.

– U par navrata sam spremala uveče ručak, kako bih ponela na posao ali pre svega, kako bi oni imali to rešeno, da ne moraju i o tome da brinu.

Dok ovo pišem, ne mogu da ne pomislim na one samohrane majke sa početka teksta. Moju i mnoge druge, koje možda imaju partnere, ali su i dalje same u tom poslu roditeljstva. Ako ste takva majka, želim samo da vam kažem: bravo, carice, kidate život! Svaka čast. Stvarno vam se divim.”

Izvor: Zadovoljna.rs

Samohrana majka više od 3 meseca ne može da nađe stan: “Ako si razvedena, onda si mučenica koja nema para”

Čitajte Luftiku na Google vestima

33 Shares
Share via
Copy link