Fotografija pronađene Monike Karimanović (12) ošišane kose, umotane u ćebe u vozilu Hitne pomoći je nešto najtužnije i najbolnije što sam videla u poslednje vreme.
Kao majka 4-ogodišnje ćerkice, skamenila sam se. Gledam joj helanke, pa se pitam da li joj je bilo hladno, tanke su, vukao ju je po pećinama, brdima, zemunicama, oblačio, svlačio.
Pa joj vidim šaku, prstima uhvatila kraj crne jakne, pa se setim kako svojoj curici smrznute prste ljubim. I onda joj vidim pogled u krov vozila, u ništa, i ne mogu ni da zamislim kakvo se klupko u toj glavi stvorilo i hoće li se i kako odmrsiti.
Ova fotografija pokazuje bol i namučenost jednog deteta koje čeka da mu dođe mama. Da je zagrli posle deset dana.
Prikazuje Monikinu bol i kod svih nas koji smo je videli rađa bol, i uopšte mi nije jasno kako je fotograf mogao da je napravi (šunjajući se oprezno oko kola Hitne) i pusti u javnost koja je nakon desetodnevnog praćenja potrage “uvučena” u celu priču i gladno čeka nove informacije. I fotografije.
Mediji su spremni da je nahrane, pa je tako direktor Kliničkog centra Niš Zoran Radovanović već dao prvu izjavu o Monikinom stanju, navodeći da na osnovu prvih ginekoloških pregleda Monika nije obljubljena, ali da ima povrede po telu i da je u teškom stanju šoka.
Posebno je naglasio da je devojčici sada najpotrebniji mir i da će još nekoliko dana biti na dečijem odeljenju KC Niš gde će razgovarati sa timom psihologa.
Bilo bi baš fer kada bi mediji sada svu svoju artiljeriju okrenuli ka odgovornim licima, nikako prema već izranjavanoj Moniki i njenim roditeljima.
Znamo da je živa. Znamo da je u stanju teškog šoka. Nije obljubljena. I ne treba joj, nakon policije, psihologa… nijedno pitanje novinara o tome “kako se sve desilo?”.
Desilo se zbog propusta o kom sada treba pisati da se više ne bi ponovio.
Pa, ipak, čini mi se, da će novinari ovu noć provesti ispod prozora KC Niš, čekajući Monikinu mamu, tatu, babu ili dedu, rođaka. Tražiće prve “zvanične informacije” o njenom stanju.
Zanimaće ih broj povreda, da li su lakše ili teže, i da li je tačno da nije obljubljena. Zanimaće ih Monikine prve reči i da li je svesna. Kopaće, dok ne dobiju bilo šta “ekskluzivno”.
Stajaće ko lešinari oko Kliničkog centra posebno onog dana kada budu saznali da Monika napušta bolnicu.
Par bliceva, neće da škodi.
Iovako je već objavljen “ekskluzivan” snimak atmosfere u trajanju od 56 sekundi na kom možemo da vidimo kako su Monikini roditelji dočekali vest da im je ćerka pronađena.
Ako žele da pomognu, novinari će se skloniti od Kliničkog centra. Izaći će iz dvorišta Monikinih roditelja. Setiće se svog deteta ili rođaka, svejedno, i samo na par sekundi zamisliti kako bi tom detetu bilo da ga nakon svega opsedaju novinari.
Ako žele da pomognu, od ovog momenta pisaće iscrpne izveštaje na temu bezbednosti dece, na internetu, ulici, pisaće o načinima da se deca zaštite, o merama prevencije, savetima roditeljima.
Pisaće o pravosudnom sistemu i zašto pravi kobne propuste. Pisaće o kaznama za pedofile, silovatelje, pisaće o mogućnosti poboljšanja bezbednosti naše dece… Pisaće… već mi postaje smešno, jer zamišljam lica ljudi koji otvaraju novine i ne vide, ama baš nigde ništa o Moniki, njenim prvim rečima, analizama, da li jede, kako spava…
Šta me, bre, briga o pravosuđu, daj neku fotku Monike, ili izjavu njene mame nakon prvog susreta, neku fotku iz bolničke sobe…
Nažalost, to će od sutra u medijima i pronaći sa posebno naglašenim EKSLUZIVNO.
Svaka cast autoru teksta. Drustena osuda mora da se vrati kao vid podrske svemu normalnom. Da traje , da izaziva strah. Ne sme se dopustiti da sve bude kratkog daha. Ne okrecimo glavu na izopacenosti koje primetomo. Ne gurajmo ppd tepih! Svako ponasanje ili gest osobe koja remeti bezbednost svakog od nas , a dece narocito mora biti pracen drustvenom osudom, konstantnom. Drustvena osuda je danas premestena na zabavne portale zadruga i slicnih. Gde je onaj narod koji brani obraz? Gde su cvrste drustvene norme i jos cvrsca etika coveka koje ce kazniti pre kazne najteze prekrsioce? Da li zena ima 5 ljubavnika ili direktor voli sekretaricu je zabavna tema i osude su ogovaranja. Pravi fokus treba da je na porodici, sve sto je protiv nje treba iskoreniti.
👍👍👍
Tom detetu treba ljubav svojih bližnjih i naše razumevanje da nastavi da živi kako je živela pre ovog događaja.Traumu će vući kroz ceo život i naravno da joj ne trebaju glupi novinari sa surovim pitanjima.Treba se posvetiti bitnijim stvarima a ne mučenju tog deteta da bi ljudi čuli šta joj je radio.Ja bih novinarima pisala kazne za bilo kakvo slikanje ili intervjuisanje deteta,čak i ako priđu blizu bilo koga ko je u srodstvu sa detetom.Imajte razumevanje,razmislite šta radite.
Zena sam 55 god.stara, ali samo jedan bliski susret sa monstrumom koji je oteo Moniku bio bi velika trauma,sta je Monika prezivila samo ona to zna. Od srca joj zelim da sve te traume vrimenom zamjeni nekim lipim stvarima koje ce joj se desiti u njenom zivotu.Zelim joj puno lipih trenutaka sa njenim roditeljima i obitelji,da je ljubav prati do kraja zivota.
Moonsruma koji ju je oteo strpat u dozivotni zatvor ili ludnicu,tamo mu je misto!!!! On i svi pedofili su opasnost za svu dicu,a dica su najvece bogatstvo koje imamo.