U Srbiji se za jedan od najvećih grehova smatra prodaja stana koji nam je ostao u nasledstvo. Međutim, kako to izgleda kada odlučiš da ne obraćaš pažnju na čaršijske priče, prodaš dedin stan i zbog toga se osećaš nikad bolje? O tome je pisala novinarka portala Zadovoljna čiji tekst prenosimo u celosti.
Moji unutrašnji monolozi se već neko vreme svode na presabiranja. Da li je s novcem trebalo drugačije, racionalnije, pametnije? Jesam li neodgovorna prema sebi i svom detetu? Kako sam uspela da potošim nasleđen stan za šest godina? A lepo su me upozoravali – nemoj da prodaješ, pare odu za čas.
E , nije mi žao. Sinoć nešto mislim o svim alternativama koje sam imala pre i posle prodaje tog dedinog stana, o priči da jedna generacija stiče, a druga troši, ali i o opcijama svih žena koje same podižu decu i rade za plate s kojim ne dočekaju 15. u mesecu.
Mogla sam drugačije. Zamišljam taj život na relaciji posao-kuća-škola-kuća svaki dan – isti dan, onaj koji moraš da živiš iako znaš da može bolje i ne sviđa mi se. Htela sam da pokažem detetu neke drugačije svetove.
Nije mi bilo dovoljno da živi u krletki našeg beogradskog geta i da mu to bude jedini nagoveštaj budućeg života. Mislila sam – nek doživi što više dok odrasta, biće bolji, veća očekivanja će sutra imati od sebe, ljudi, mesta, događaja.
Napolju je toliko toga što mu želim, trošenjem dedinog stana sam mu samo otvorila vrata. Odvela ga na 3.400 metara nadmorske visine i pustila ga da ćuti. Odatle je mogao da vidi sve što treba.
Al’ nije samo on razlog… Ima tu i malo sebičluka, ali i straha.
Sećam se kako su mi neki prijatelji pali i više ih nije bilo jako rano, ni na pola života. Nikad ne znaš da li će da ti svane jutro.
Htela sam da mi pre nego ne svane ne bude žao što sam u banci štekala pare, a jela mesni narezak elaborirajući o duhovnim vrednostima. Njih ili imaš ili nemaš. Htela sam normalan, ispunjen život.
Moj je finansirao taj stan. S platom sam do njegove prodaje mogla da platim račune i hranu prve dve nedelje u mesecu.
Posle toga sam u frižideru mogla da držim eventualno kutije od cipela. Od njega sam kupila nova vrata, prozore, plaćala popravke, zubare, ekskurzije, kompjuter, godišnje odmore, treninge, garderobu.
Imalo se i za ulaznice za koncerte, pozorište i jedan ručak mesečno u nekom ne mnogo skupom restoranu. Imali smo život kakav zaslužuje svako.
I opet bih isto i jače i bolje. Možda bih čak uključivala mašinu za veš pre ponoći, bahato tražila 300 grama pršute, otišla negde avionom u proleće, sredila sve na placu koji sam isto nasledila od dede i neću nikad da ga prodam, kupila sinu kaput koji želi, a ne onaj snižen 80 odsto od poliestera, jaooo možda bih i svakog meseca otišla kod frizera i ne bih se više farbala sama kao da mi mama rodila oči pozadi, i nabavila bih ogromnu biblioteku preko celog zida koju bih stalno dopunjavala. Baš bih bila „besna“.
Onima koji misle opaaa vozi se auto, ide se na skijanje, kupuje se pesto dok nije na sniženju, vidi, vidi i teleće šnicle, četvoroslojni toalet papir, široko, sram te bilo u ovo vreme, ovde, mogu samo da poželim da što pre dosegnu neku svoju lakoću postojanja – s dedom ili bez njega.
Dodaj komentar