Osmogodišnja devojčica L. P. živela je izopštena od ljudi jer ju je otac držao zatvorenu u stanu, gde ju je zaključavao kupatilo. Tu je i pronađena – zapuštena i dezorijentisana.
Ko zna koliko vremena unazad dete nije izašlo na svetlost dana, ona nije vođena lekaru, niti je upisana u školu.
Stručnjaci objašnjavaju ko je zakazao u toj situaciji, kao i kakve posledice takav život može da ostavi na psihičko stanje deteta i koliko je potrebno da se ono oporavi, piše Telegraf.rs.
Psihološkinja Maja Živić kaže da je u pitanju jedan od ozbiljnijih vidova zlostavljanja i zanemarivanja.
– Zanemarene su razvojne potrebe deteta, ugroženo je njegovo fizičko zdravlje i pitanje je koliko je to dete bilo i pokretno, jer ga je roditelj držao u kadi. Razvoj motoričkih i govornih sposobnosti i inteligencija sigurno su zaostali. Dete je sigurno zaostalo u intelektualnom razvoju, a naročito u socijalnom, objašnjava živićeva i dodaje:
– Puno vremena treba da se dete vrati. S obzirom na to da je došlo do ozbiljne regresije i da je to rađeno na silu, pitanje je koje su posledice. Postoje slučajevi da neka deca ne mogu ni da hodaju jer ih nisu naučili ako ih drže tako. Moguće je da dete ni ne priča, ako je to toliko trajalo i nije imalo način da razvije komunikaciju.
Kako ističe, te veštine mogu da se povrate, ali je potrebno mnogo rada.
– Ne znam ko će to da radi. Dete će verovatno da ide u prihvatilište i posle u hraniteljsku porodicu, verovatno će takva da bude odluka suda. Mnogo vremena treba, jer je zaostatak u razvoju problematičan. To će morati da ide postepeno. Naravno, napredak zavisi i od potencijala i inteligencije, rada. Socijalne veštine mogu da se nauče, ali to neće da ide tako brzo – dodaje.
Živićeva kaže da je u pitanju jedna vrsta otmice, s obzirom na to da je detetu prisilno oduzeta sloboda.
– Sigurno postoji i defanzivna identifikacija. To je kada se identifikujete sa zlostavljačem. Ne znamo šta joj je uopšte radio. U takvoj situaciji zaostalost u razvoju je izvesna. Zato postoji sistem obrazovanja, koji razvija određene stvari kao što su sinapse u mozgu koje rade brže do neke sedme-osme godine. Svašta, ipak, može da se nauči i da se uradi. Najbolje rešenje bi bila neka hraniteljska porodica gde će detetu, uz pomoć stručnjaka, biti omogućeno da se prilagodi. Potrebno je da što pre, za jedno par meseci, dete krene u školu da bi se što pre uključilo i socijalizovalo – navodi psihološkinja.
Ona ističe da takva vrsta zlostavljanja ostavlja dugoročne traume.
– Na tome može da se radi, ljudi prežive stvašta, ali u suštini će traume, nažalost, ostati. Na prevazilaženju tih trauma će morati da se radi, samo ne znam kako i ko će to da radi jer mi ovde imamo prilično ograničene resurse – zaključuje Živićeva.
Institucije zakazale
Sociološkinja Jelena Radović kaže da su u ovom slučaju zakazale institucije.
– To nije odgovornost građana, kako je spominjano, to je odgovornost institucija koje nisu od trenutka kada se dete rodilo pa do ovog momenta kontinuirano ispratile šta se sa tim detetom dešava. Trebalo je da provere da li je ono i dalje živo ili je mrtvo. Zašto niko nije odreagovao kada je došlo vreme za vakcinaciju i upis u školu? Takođe treba da se ispita zašto je to dete posle tri godine vraćeno roditelju kom je pre toga oduzeto. Roditelj mora da prođe kroz određen proces rehabilitacije, socijalizacije, resocijalizacije. Pitanje je da li je on to prošao i po kom osnovu je dete vraćeno – objašnjava.
Kako ističe, Centar za socijalni rad i sve institucije koje su nadležne moraju da isprate ne samo ovaj, već i sve druge slučajeve tog tipa.
– Ovo nije put da nam se ovako nešto dešava i da deca na kraju snose posledice. Odgovornost ne treba da se prebacuje na građane. Koliko znamo, građani su već prijavljivali taj slučaj institucijama, a one nisu reagovale. S obzirom na to da je dete trebalo da ide u školu, to je prvi znak zanemarivanja koji je trebalo da se isprati. Trebalo je da se isprati kompletan razvoj tog deteta ukoliko već poznaju istoriju te porodice. Neko je morao da bude nadležan za taj slučaj i da ga redovno prati da se ne bi desilo ovo što se desilo – dodaje sociološkinja.
Obrazloženje suda
Podsetimo, Prvo osnovno javno tužilaštvo došlo je do saznanja da je devojčica odlukom suda poverena na staranje ocu, s obzirom na to da je majka ranije bila zavisnik, a da je tada utvrđeno da je otac podoban roditelj.
U Prvom osnovnom sudu, međutim, kažu da presudom dete nije povereno ocu na samostalno vršenje roditeljskog prava.
Tužbom Gradskog centra za socijalni rad Odeljenje Palilula od 5. aprila 2016. godine traženo je da se majka N. T. potpuno liši roditeljskog prava, a Uroš Pašajlić delimično u odnosu na maloletno dete L.P.
Prvi osnovni sud u Beogradu je 15. maja 2018. godine doneo pravnosnažnu presudu kojom je delimično lišio roditeljskog prava tuženu N. T, i to prava na čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, upravljanje i raspolaganje imovinom maloletnog deteta.
U preostalom delu, kojim je traženo da se tužena N. T. potpuno liši roditeljskog prava, a tuženi Uroš delimično liši roditeljskog prava – tužbeni zahtev je odbijen, a ujedno je odbijen i predlog tuženog Uroša Pašajlića kojim je tražio da sud odredi privremenu meru, kojom bi do pravnosnažnog okončanja postupka maloletno dete poverio ocu radi samostalnog vršenja roditeljskog prava.
Odluka je doneta na osnovu nalaza i mišljenja Komisije sudskih veštaka Klinike za psihijatrijske bolesti “Dr Laza Lazarević” od 31. maja 2017. godine iz kog proizlazi da kod N. T. nema namere zanemarivanja roditeljskih dužnosti, dok je tuženi Uroš Pašajlić ocenjen kao adekvatan roditelj koji ima psihološke i materijalne dispozicije za preuzimanje samostalne brige nad maloletnom L.P, kao i da poseduje uslove za život maloletnog deteta u svom domaćinstvu i da je sposoban da stvori materijalna sredstva za odgajanje deteta.
Sud je istakao da navedenom presudom maloletno dete nije povereno ocu na samostalno vršenje roditeljskog prava, a iz obrazloženja presude proizilazi da je rešenjem Gradskog centara za socijalni rad – Odeljenje Palilula od 13. jula 2016. godine maloletnoj L. P. priznato pravo na smeštaj u ustanovu za zaštitu odojčadi, dece i omladine.
Izvor: Telegraf.rs
Devojčica koju je otac držao zarobljenu u stanu nevidljiva za sistem, nije išla u vrtić ni u školu
Dodaj komentar