Život nekada ume da bude bolji režiser nego sve filmadžije i pisci sveta. Doda ili oduzme malo začina i sve to dobro promeša. Život nas podseća kako nas tragične i bolne situacije mogu bolje povezati sa voljenom osobom nego neki lepi trenuci.
Upravo su se život i tragedija umešali u vezu Ane i Marka.
Ana Karalić i Marko Akmadžić iz Zagreba, pravi su dokaz da prava ljubav pobeđuje sve prepreke, pa čak i one koje život postavi visoko. A njima je jedno jutro promenilo bukvalno sve. Naime, Ana je preko noći oslepela i to usled tumora za koji nije ni znala da ga ima.
– Legla sam da spavam, videla sam normalno, a samo nakon šest sati sna ujutro sam se probudila i bila potpuno slepa, bio je to naizgled šok, naravno, otvoriš oči, a ono sve crno, nema nigde ničega, čudno, otvarala sam, zatvarala oči, trljala i kada sam shvatila da nije ni do kakvog spoljašnjeg nadražaja, da doista ne vidim – započela je ona svoju svoju priču za HRT, a koju prenosi Blic.
Po dolasku u bolnicu, mislila je da se radi o nečem prolaznom. Međutim, istina je bila mnogo gora.
Radilo se o dobroćudnim tumorčićima koji su jako mali i razvijaju se unutar očne jabučice. Međutim, u fazi kada oni rade, kada se razvijaju, oni stvaraju problem i remete rad oka – rekla je ona.
Ta nesreća pomogla joj je da upozna jedan drugi svet, nevidljiv ljudskim okom. Nije se predavala, nije klonula duhom, a u toj borbi je spoznala unutrašnju sebe.
– Usudila bih se da kažem kako je unutrašnji vid zapravo onaj pravi vid, to je najdetaljniji i najtačniji vid kojim možemo doživeti svet, sve ovo fizičko oko nas što doživljavamo ne samo putem vida nego putem svih pet čula je jako površno, unutrašnji daje tu neku dubinu, taj neki poseban osećaj za život, jako je lepo fokusirati se samo na njega jer sada kako nisam ometena fizičkim ljude isključivo doživljavam po njihovoj energiji kojom oni zrače – opisala je Ana.
Bolest koja ju je snašla, učinila je kako kaže, ljubav sa Markom još jačom, plemenitijom , sa novom vrstom osećanja.
– Marko je moj partner, ostao je uz mene bez obzira na sve, valja naglasiti da smo mi sada tri godine zajedno, prve dve godine ja sam videla, ne potpuno savršeno, ali ipak videla sam, poslednjih godinu dana sam slepa, to je donelo sa sobom puno, puno promena, međutim ja nekako verujem u tu pravu ljubav – kaže Ana.
Njene reči potvrdio je i Marko.
– Imam veliku veru u nas, u naše mogućnosti, sve što znamo i možemo tako da nije bilo nekih strahova, trebalo se samo smiriti malo da stvari sednu na svoje mesto i da se naviknemo na novonastalu situaciju kao da se ništa nije dogodilo. Smatram ako je ljubav istinska da nema takve prepreke koja će nju pokolebati, a ljudi nisu svesni koliko je nama sada veza kvalitetnija, koliko se mi više smejemo, koliko više radimo neke stvari zajedno, od najmanjih sitnica do nekih ozbiljnih događaja, svuda idemo nas dvoje, zovemo se Pat i Mat, jer smo stvarno kao prst i nokat – kaže on u intervjuu za HRT.
Oboje sve crno bacaju na šalu, te se umesto suza iz njihovog stana čuje smeh. Ana je čak napisala i knjigu u koju je utkala sve što su njih dvoje zajedno prošli do sada. Naravno, i na knjizi su zajedno radili.
-Mogu reći da sam uz nju i ja postao mnogo bolji nego što sam bio pre, a pogotovo u poslednjih godinu dana otkada nam se dogodila ta situacija, gledajući čoveka kakav sam bio pre i kakav sam sada, mislim da sam uz nju postao pet puta bolji – kaže Marko.
– Videti očima je dragoceno. Videti umom nadahnjujuće je i kreativno. Videti dušom karakteristika je samoga Boga – podseća Ana u svojoj knjizi “Una Matina”.
Priča o Marku, Ani i njihovom psu sigurno će vam vratiti veru u ono što je danas možda malo poljuljano – u ljubav.
Zbog priče iz Psihijatrijske bolnice u Hrvatskoj verujemo da večna ljubav stvarno postoji
Dodaj komentar