Magazin

Čekanje je najgora kazna za sve, pa i za to hoćeš li ili nećeš biti majka studenta

indeks-studenti

Pre skoro trideset godina saopštavam roditeljima da želim da upišem režiju, pozorišnu, na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

– Ćerko, ali tamo primaju samo nekoliko studenata i to onih, znaš kojih… 

– Baš me briga, TO želim i TO hoću da probam, važi?

– Važi. Probaj. Ako misliš da je to najbolji izbor, onda…

– Ne mislim ja ništa, majko, predaću dokumenta i na Fakultet političkih nauka, pa ako već ne upišem ono što najviše volim biću novinarka i tačka. Tačka bez zareza, majko, moj život, moja pravila.

Sećam se ovog razgovora dok čekam rezultate prijemnog ispita koji je Mali Sin polagao pre par dana. Naravno da nisam postala rediteljka, ali sam u međuvremenu postala roditeljka i našla se, kao hiljade sličnih ovih dana pred izborom koji je svojevremeno izludeo moje roditelje,  a sada izluđuje mene do iznemoglosti.

Može li tinejdžer/ka u osamnaestoj da napravi izbor za život bez uplitanja naših želja, iskustava i neostvarenih snova?

Treba li nasilno naterati dete da nastavi tradiciju predaka i po svaku cenu postane lekar, sudija, zubar, iako strasno želi da studira slikarstvo?

Koja je to mera stvari kojom roditelji ne ugrožavaju dečje pravo na izbor, a da opet iznova pokušavaju da deci objasne zašto je taj izbor baš, baš dobar ili najgori mogući?

Iako sam od snova na daskama koje život znače odustala u drugom krugu koji nisam ‘prošla’, žurnalizam  je bio alternativa s doživotnom dijagnozom. Zaražena radoznalošću i večito gladna istine nikad se nisam pokajala.

Ali, ne bih ponovo, ne. Rekoh, zarazno je. Oboliš od te zaraze u bolesnom društvu koje istinu krije kao zmija noge. I kako da to objasnim detetu koje ima nadu, želje i snove da će baš njegov izbor biti dovoljno dobar za život?

Nikako. Svaki pokušaj odvraćanja unapred je osuđen na neuspeh. Roditeljski ili dečji, svaki. Ne pokušavajte, molim vas! Nemate pravo! 

Šta? Vi plaćate školarinu, pa ćete i da birate, je l’ to? Ne hulite na decu, aman, ne plaćate veće sise ili lažne diplome, plaćate znanje, obrazovanje, budućnost, hej, jeste li svesni toga uopšte?

Doduše, pripadam grupi onih kojima pominjanje privatnih visokoškolskih ustanova izaziva skepsu najpre. Skupi su, ali u državi koja ne proverava licence i studijske programe godinama i u kojoj Mića Megatrend caruje decenijama, apsolutno sam nepoverljiva prema znanju koje nude.

Jer, ako već dete nešto treba da nauči za novac, onda treba da nauči zauvek, a ne zbog diplome. Dobro, neka sam i glupa i zaostala, ali sam svojoj deci strpljivo objašnjavala mesecima unazad zašto je bolje da ipak probaju da upišu državni fakultet, nego da štedimo za diplomu nekog privatnog kojom će moći samo da se, eventualno, rashlađuju na poslu konobara ili šankera u lokalnom kafiću.

Ja to tako, a vama na dušu svi pogrešni izbori i novac bačen radi prestiža, Instagram hvalisanja i stranačke pozicije koja donosi jeftine privilegije. Jednom ćete se i sami pitati koliko je sve to vredelo.

Čekam rezultate prijemnog ispita na Filološkom fakultetu Beogradskog univerziteta.

Čekanje je najgora kazna za sve, pa i za to hoćeš li ili nećeš biti majka studenta.

Čekanje tera na razmišljanje, dok mislim o važnosti obrazovanja u 21. veku koji nema milosti ni saosećanja za one koji misle da je sve u novcu i moći.

Čekanje tera na povraćanje, ali drži predavanja koja pune amfiteatre nama rođenim na razmeđi vekova i nateranim da sosptvene loše izbore ne namećemo sopstvenoj deci.

Čekanje je teško, da.

Ipak, ima li težeg saznanja da si se kao roditelj sapleo upravo na toj stepenici koja tvoje dete vodi u neke nove svetove znanja, ljubavi i posvećenosti onome što najviše voli? 

Čekam. 

I dok čekam, setim se da sam neposredno pred preuzimanje indeksa na odseku žurnalistike od ujaka pozajmila knjigu pesama afričkih crnaca i zapamtila doživotno samo jedan stih:

‘Da napraviš dobrog čoveka od deteta potrebno je celo selo’.

Selo moje, sad znaš. Menjaj se i pomozi. Trebaju ti Dobri Ljudi, a ne oni bolesno ambiciozni, pretenciozni, lažni.

Selo moje, drži pesnice svojim malim Ljudima da uspeju da porastu do neba.

Hoće, da znaš.

Samo im treba ta šansa i taj indeks, crven kao bulka i važan kao vazduh.

Čekam…

Samo malo prepisani doktorati i masteri od 100€ definišu svu propast srpskog obrazovanja

Maj Brit

Maj Brit

Radoznala. Glasna. Nikad u gomili. Nenaoružana. Slobodna. Nastrano na strani slabijih.
Žena, mama, novinarka, levičarka, aktivistkinja, feministkinja, opsesivno kompulzivna i opasno sigurna u to sve.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

PARTNERI SAJTA


221 Shares
221 Shares
Share via
Copy link