Magazin Srbija

Priča majke čiju je zemlju sin prodao na prevaru i ostavio je samu samcatu na planini Goljak

baka mara
Foto: Jug media

Baka Mara (75) živi sama u davno sazidanoj prostranoj kući od cigala i u nepokošenom dvorištu, ispod obronaka planine Goljak u selu koje je do pre 40 godina imalo 200, a do pre 20 godina 30 stanovnika. Pored bračnog para na brdu preko puta, ona je danas jedini stanovnik u selu.

Urednica JugMedije Milica Ivanović posetila je baku Maru i napisala prelepu i tužnu reportažu koju prenosimo u celosti.

Tri sina, rađani na po dve godine, nisu volela da se bave poljoprivredom nego su izučili zanate i jedan za drugim otišli u grad, u Kragujevac. Radili su u privatnim radionicama pa sva trojica posle nekoliko godina otvorili svoje automehaničarske radnje, a onaj najstariji proširio biznis, pa otvorio i mesaru. Ženili su se devojkama iz svog kraja, pomogli ocu da sazida kuću, koja nikada nije omalterisana spolja, i sve svadbe su u njoj i u prostranom dvorištu pravljene. Ali, unuci i unuke rađali su se daleko do njih.

„Tada smo muž i ja još bili mladi. Kada imaš 47 do 50 godina ti možeš još da se nosiš s fizičkim teretom. Bilo nam milo što su uspeli. No, njihovi dolasci su se mnogo proredili. I kada jednom niko od njih sa svojom porodicom nije otvorio kapiju punih šest meseci, shvatila sam da su deca odletela i da ćemo muž i ja okončati u samoći“.

Prošlo je još nekoliko godina, pa je otac uspeo svu trojicu, bez snaha u unučadi, da okupi na kućnoj slavi.

„A već tada je bilo sve pusto pa nije imao ko da ti dođe na Svetoga Nikolu. Bili smo nas petoro samo“,

Tu uz slavski kolač poveo se razgovor ko će dočuvati roditelje. Dva starija sina su se složila da mora da se poštuje tradicija i da je to dužnost najmlađeg.

„Posle dogovora, nazdravili smo, ali se nismo dogovorili o detaljima, što je bila velika greška“.

Desetak dana kasnije Mara i njen suprug ostali su zabezeknuti kada su ugledali najmlađeg sina na vratima kuće. Došao je da ih vodi u sud da mu prepišu imanje. „Pa tako smo se dogovorili s braćom dok smo se vraćali. Ja vas čuvam, meni imanje“, prepričava Mara razgovor.

Ugovor je napisao advokat, pa je overen u sudu. Čim je posao završen, sin ih je vratio kući i otišao. Tada nisu znali da je tamo u Kragujevcu došlo do žestoke svađe među braćom, odnosno, da su stariji saznali za ugovor u kome ni pedalj očevine nije bilo za njih.

„Nisu prošla ni tri meseca a već su se pojavljivali kupci naše imovine, pre svega šume jer mi od 15 imamo 11 hektara pod šumom. Komšija koji se posle iselio imao je mobilni tlefon pa smo nazvali sina da ga pitamo o čemu se radi a on je rekao da ne brinemo i da je to neka šala. No mi smo posle tri godine saznali da je već prodao 6 hektara šume koja je posečene u jesen i oterana dole ka Leskovcu. Kasnije je krčmio kako je hteo, nismo imali snage da kontololišemo, niti da menjamo ugovor“.

Za sve to vreme naslednik nije ni jednom obišao svoje roditelje iako je znao da se i komšija sa mobilnim telefonom iselio. A oni stariji više nikada nisu došli u kuću gde su se rodili i porasli.

„Najstariji sin mi je rekao da je dogovor bio da najmlađi nasledi sve posle naše smrti, a ne za našega života. Pisao je i u pismu prokleo i svog oca i mene. Godinama sam plakala. Nedavno sam to pismo spalila“.

Mara i njen već oboleli muž su rešili da na proleće odu u Kragujevac da popričaju sa sinovima i da novorođenoj unukici odnesu povojnicu.

„Najpre smo svratili kod najstarijeg i srednjeg. Oni su u jednom dvorištu napravili kuće, lepe se. Drugom sinu rodilo se treće dete, devojčica. Jooooj, kako su nas loše primili. Njihove žene se pogospodile, zaboravile odakle su, pa pričaju šumadijski, unuci i unuke isto, ma i naši sinovi mešaju malo naški, malo kragujevački“.

Ničim sem kafama nisu bili posluženi. Iako je majka pričala da im je otac bolestan i da je već počeo da se šprica od visokog šećara u krvi, sinovi nisu marili. „Pa šta mi tu da radimo, sve ste dali njemu, on je dužan da vas leči“, govorili su.

Ipak, najstariji unuk se sažalio i odvezao ih džipom do stričeve kuće koja je bila lepša i veća od kuća starije braće. Mara tvrdi da je kuću napravio od prodate očeve šume.

„Zatekli smo samo snajku s pudlicom u rukama. Smešila se kao da se raduje ali ja sam žensko pa čitam da iza lažnog osmeha stoji želja da što pre odemo“.

Ostali su nedelju dana. Sin je oca odveo kod lekara, platio je preglede i otac dobio novu terapiju koju su kasnije lakari u Domu zdravlja Leskovac promenili.

„Rekao nam je da se on još kući da mi možemo još sami i da se ne sekirano da će doći po nas kada bude trebalo. I došao je dve godine pre nego je moj suprug umro. Te dve godine po zlu ću pamtiti do svog kraja“.

Naslednik je odveo roditelje svojoj kući u veliki grad kada je otac dobio gangrenu na jednoj nozi. Zaključali su svoju kuću u selu pre nogo što su zaklali poslednju svinju i prodali jedinu kravu, a živinu poklonili komšijama na drugom brdu. Nadali su se boljem životu.

„Prvi mesec prošao je u vođenju oca po lekarima. Nije mu bilo spasa. Kasno smo se javili. Noga je isečena do kolena. Pakao nastaje kada se on vratio iz bolnice još bolešljiv. Bila je zima i ja sam se razbolela od nekog virusa pa sam i ja pala u postelju, skoro mesec dana sam ležala. U jednom krevetu ječi muž, u drugom ja. Sin rano izađe iz kuće, njegova deca odu u školu pa ostanemo sa snahom. Ma nije htela da nas pogleda, čašu vode da nam pruži. Jedan dan sam bauljala do sudopere da natočim čašu vode, da muž i ja popijemo lekove, dok je ona sa komšinicama ispijala kafu i jela sveže napravljene kolače“.

Žalila se sinu jednom ali on joj nije poverovao. Njen suprug se nikome nije žalio. „Govorio bi: „Ja sam za sve kriv“, a šest meseci pre smrti više ništa nije ni primećivao jer je zbog visokog šećera izgubio vezu s realnošću.

Najtužnije je, nastavlja priču, što dvojica unuka nisu htela ni glavu da okrenu ka njima. „Kao da smo bili tuđinci. Jednom sam čula kako mlađi kaže majci da smrdimo. A nismo smrdeli. Evo, pogledajte, iako sam stara, moja kuća je čista“, pokazuje nam usamljena domaćica.

Nedelju dana pre nego što će umreti njen suprug, sin je roditelje vratio u selo.

„Sreća je u nesreći što se nije odmah vratio, pa je organizovao sahranu na koju nisu došli stariji sinovi, ni njegova žena ni deca. Doduše, pitao me posle sahrane da li hoću s njim da se vratim u Kragujevac. Rekla sma mu: Ni mrtva sinko. Nasekao mi je drva, vratio kokoške što su preostale iz komšijskog dvorišta, ostavio mi 20.000 i otišao. Ponovo je došao za 40 dana, na šestomesečni pomen i na godišnjicu smtri i od tada još jednom, pre dva meseca da mi naseče drva i ostavi malo novca da preživim zimu“.

Majci je kupio mobilni telefon i zove je jednom nedeljno. Sa tog telefona u početku je zvala i starije sinove, pa kako oni nisu bili voljni za priču, prestala je da ih zove.

„Iza mene i mog supruga su tri sina, 8 unuka i jedan praunuk, a ja sam sama samcata, zaboravljena od najmilijih. Nemam kome ni da se požalim ni na čije rame da se isplačem. Ovde mi društvo prave kokoške i petlovi, mače i kuče, a okružena sam vukovima, lisicima i divljim svinjama. Tako je kako je. Zarekla sam se da odavde ne idem. Komšijama preko puta sam rekla da ću ložiti šporet i leti i zimi svako jutro, pa kada jedno jutro ne vide dim znaće da nisma više živa“, završava ovde svoju priču sedamdesetpetogodišnja Mara iz sela na dvomeđi zmeđu Medveđe i Lebana.

Mnogo češće od sinova, Maru obilaze aktivisti Crvenog krsta i Narodne kuhinje i s vrema na vreme neko iz lokalne samouprave. Donose joj lekove i nešto od hrane, a tokom zime redovno zovu telefonom.

Milica Ivanović, Jugmedia

Moje ime je Nevena, ispričaću vam kako je mama nas petoro nahranila veknom hleba

Redakcija

Redakcija

Delimo tekstove koji vrede. Jer vrede!

komentara

Klikni da objaviš komentar

  • Kako je ona sada zrtva i setila se dece. A kada ih je poslala u grad po zanat, tada je nije bilo briga sto su oni bili sami, kada su imovinu prepisivali najmladjem sinu nije se secala da ih je troje rodila. Sramota. Neka svako preispita svoje postupke kada resi da glumi zrtvu. Neko gore grehe ne prasta!

    • Apsolutno se slazem. Moja baba je prepisala sve sinu za zivota iza ledja i od moje majke nema sta da ocekuje. Pa neka se sad pati sama. Moja baba isto glumi zrtvu, a nije zrtva ni najmanje.

  • Surovo zvuči ali baba nije baš za zaljenje ! Što nisu poništili ugovor kada su saznali da ih je sin prevario ? Nisu imali snage, a imali snage da zovu druge sinove? Nije nego !!! Te sinove razumem u potpunosti, kada te roditelj pogazi nema ništa teže !

  • Korektno je da su sva tri sina podelili imovinu podjednako. Doslo je do prevare . Ostavimo sve na stranu zar se roditelji paze. cuvaju radi imovine velika sramota kada se to tako gleda, a gde je ljubav empatija svi ce doci u njihove godine i cemu se nadaju. Kada shvate da je to veliki greh zanemariti roditelje neka se sete sta su oni za njih uradili bice kasno. To sto su oni otisli da steknu znanje van sela njihov izbor da suostali u selu imalo bi hleba.Opet bi roditrlji bili krivi sto im nisu dali da idu odabranim putem.Tacno je onaj gore ne prasta mlad moze da zaradi i lepo da zivi a stari, bolesni nista nisu sposobni samo cekaju sudnji dan. Moja majka je sve poklonila bratu svom, ali kada je baba bila bolesna a pre toga brinula je o njoj samo zato sto je majka jedna zasluzila je. Ja sam snaja kda je svekar umro ako je svekrva bila zdrava zivela je u stanu koji sam ja dobila od firmme Nije me strah od boga .

18.7K Shares
18.7K Shares
Share via
Copy link