Suprug i ja živimo zajedno već 13 godina. Nakon što smo se upoznali, zabavljali smo se dve godine, a potom smo se venčali. Dugo nismo mogli da imamo decu: gde sve nismo išli i koje sve čajeve nismo pili da bismo uspeli da dobijemo dete.
A onda nakon deset godina, sreća nam se osmehnula. Dobili smo devojčicu. Muž je tada bdio nad nama, ugađao nam…
Međutim, kad se Katarina rodila sve se nekako promenilo. U mom životu on više nije bio prioritet – sad je dete bilo najvažnije. Ali, dete je konstantno noću plakalo, i da ne bih budila muža, ja sam sa njom prešla u drugu sobu.
Kad sam se sa ćerkom preselila u posebnu sobu, osećanja mog muža su se ohladila. Počeo je da radi duže, a kući je dolazio prilično umoran. Kao rezultat toga, skoro smo prestali da razgovaramo. Sve što bih čula od njega bilo je: – Jako sam umoran, ne mogu sad da razgovaram…
Jednog dana neko je zazvonio na vratima našeg stana. Pošto sam očekivala drugaricu, otvorila sam vrata bez razmišljanja. Na vratima je stajala mlada dama. Izgledalo je da nema više od 20 godina. Ljubazno me pozdravila i rekla:
– Ana? Želim da sa vama ozbiljno razgovaram o vašem mužu.
Stajala sam kao skamenjena i nisam znala kako da reagujem. Došla je neka devojka u moju kuću sa nekom pričom o mom mužu. Njena ozbiljnost me je uznemirila. Pozvala sam je da uđe u stan kako ceo komšiluk ne bi čuo nastavak razgovora. Nije htela da ulazi dalje u stan, pa je odmah u hodniku počela sa pričom.
– Istina je da se ja i Rade viđemo već neko vreme…
Bila sam šokirana, samo sam zbunjeno izjavila: – Šta hoćeš da kažeš?
– Šta nije jasno? Šta ne razumeš? Imam aferu sa tvojim mužem. Želim da te zamolim da ga ostaviš. On ne može direktno da priča sa tobom, ne želi da te povredi. Zato sam ja odlučila da ti sve ispričam.
Nakon tih reči ona je otišla, a ja sam ostala u neverici.
Kad mi je došla prijateljica morala sam da glumim da sam dobro i da se ništa važno nije desilo. Muž je i ovaj put kasno ušao u stan.
Očigledno je znao da me posetila njegova ljubavnica jer je odmah sa vrata rekao: – Odmah ću da spakujem svoje stvari. O podeli imovine ćemo kasnije…
Sve u glavi mi je zvonilo od besa. Osetila sam da mi pritisak raste i samo sa prosiktala:
– O kakvoj ti imovini pričaš? O stanu koji mi je ostao od roditelja? Gubi se da te moje oči ne vide. Jedino na šta imaš pravo je da dete viđaš jednom nedeljno i da redovno plaćaš alimentaciju!
Muž me pogledao zaprepašćeno, ali ubrzo je “podvio rep” i izašao iz kuće.
Tebalo mi je par meseci da se oporavim od ovog stresa. Muškarcima još nisam počela da verujem.
Izvor: Stil
Dodaj komentar