Pukovnik profesor dr Radomir Matunović (58), kardiolog, višegodišnji načelnik Klinike za kardiologiju VMA i profesor na Medicinskom fakultetu VMA, preminuo je u ponedeljak po podne u Vojno medicinskom centru Karaburma, posle teške borbe protiv koronavirusa.
Vest o smrti pogodila je, ne samo njegove najmlije, već „armiju“ pacijenata sa obe obale Drine, koji su ga voleli, poštovali i uvažavali, podjednako kao lekara i čoveka. Zvona više crkava i manastira u Podrinju i Kolubari, u RS i Crnoj Gori, od Manastira Tavne kod Bijeljine, hrama Vaznesenja Hristovog u Loznici, do onih u manastirima Bogoštica i Morača, označili su njenog odlazak „u carstvo nebesko“.
– Ovaj divni čovek postao je večnost, u svakom pogledu, potpuno zasluženo za ono silno znanje i umeće, koje je valjano koristo da pomogne ljudima, podjednako posvećeno svim pacijentima, od čobana do akademika – kaže za Novosti arhimandrit Lazar Kršić, duhovnim Manastira Tavne srednjevekovne zadužbine Nemanjića, kod Loznice.
– Njegov mio pogled,tople reči i rečenice, saveti pacijentima, koje je davao na divan, samo njemu svojstven način, svedočili su da je reč o čoveku, koji je, u doslovnom smislu, bio lekar duše i tela.
Stefan Mitić iz Runjana, kod Loznice, koga je profesor Matunović pratio zdravstveno skoro pet godina i spremio ga za operaciju, koja je odlično urađena na KC „Dedinje“, kaže da je „sve izgurao, zahvaljujući sjajnom i dobrom dr Raši“.
– U 23 godini ustanovio mi je da moram, u narednim godinama, kada bude najpovoljniji trenutak da operišem srce, što mi je saopštio lagano, sa puno takta i optimizma, što me je držalo sve vreme, jer ne treba da se govori kako izgleda to suočavane sa istinom – priča mladi sagovornik.
– Operisan sam, zaista, kada je dr Matunović procedio da je pravi trenutak i sada mi je sve to kao ružan san. Lekar i ljudina za najveće poštovanje, doživljavam ga jednoh od najmilijih ljudi u životu. Svima nam je teško, što ga je pokosila bolest. Nismo stigli da se vidimo, posle njenoge operacije, jer su naišli talari pandemije, pa je, kao i uvek, morao da bude blizu „armije“ svojih pacijenata.
Prota Milan Aleksić iz Loznice kaže da „tek kad izgubimo nekog, postanemo svesni njegove veličine, značaja važnosti i važnosti, što je slučaj i sa dr Radomirom Rašom Matunovićem, koji je bio vrhunska ličnost, lekar, profesor, oficir, roditelj, prijatelj, kolega, komšija“.
– Znam da mu ljudi dobro dobrim nisu vraćali, ali je sve to, u sebi nosio, „gutao“ i išao dalje kroz posao i život – priča prota Aleksić.
– Često je govorio da „srce reaguje i kad mi ne reagujemo“. Njegovo srce je moralo mnogo toga teškog i gorkog da izdrži, a uvek je bio ljubazan, beskrajno dostojanstven, najfinije otmen i drag, čovek čije su reči i izrazili lica uvek pacijentu bili „više od pregleda“, kako sam ga i sam doživljavao.
Srpska kraljevska akademija naučnika i umetnika nagradila je dr Matunovića i njegovu koleginicu, profesorku dr Violetu Rabrenović, uglednog nefrologa sa VMA jednim od najviših priznanja – zlatnim poveljama za humanost, čovekoljublje i rodoljublje, povodom čuvene manifestacije „Vidovdanska loza“, održane u Narodnom pozorištu prošle godine u Šapcu.
Dobitnik je i Velike povelje, najvećeg priznanja Doma zdravlja u Loznici za pokazan predan odnos prema pacijentima, ne samo iz ovog kraja Srbije, koja se dodeljuje u znak sećanja na velikog lekara, dr Milenka Marina, po kom ustanova nosi ime.
Srbija minutom ćutanja odala počast lekarima preminulim od koronavirusa
Dodaj komentar