Verne mušterije se opraštaju od poznatog automehaničara koji je mnoge zadužio, ali i pomogao mnogima, samo iz jednog, naizgled jednostavnog razloga – majstor Peža je znao šta znači biti čovek.
Ime Predraga Stojiljkovića Kilija, mnogima ništa neće značiti, ali, onima koji su ga poznavali ili su makar jednom okrenuli broj telefona ili došli u auto servis, njegov odlazak sa ovog sveta je teško pao, pa se od juče opraštaju unutar jedne Fejsbuk grupe od njega.
Automehaničar, lafčina, džek, zaljubljenik u moto sport, „deda“, voljeni majstor, omiljeni komšija, prefiksi su koji su se ređali unutar objave o smrti Preže kako su ga još zvali njegovi u Topoli, a i šire, svuda gde je zaljubljenika u Fiće, Jugiće i Stojadine.
Jer, kada mali, a pošten i dobar čovek premine, oni koji su ga poznavali ne štede reči istine.
A, sudeći po rečima i rečenicama ispod slike „Majstor Preže“, nastaloj dok je pružao pomoć belom Jugiću, on je upravo takav bio. Vredan, predan, častan, pošten, radan, sve ono u šta se njegova generacija klela. Jer, obraz je obraz, a to je bitnije od svega, piše Blic.
Majstor starog kova
Nekada je u svakom gradu, selu Jugoslavije, pa i Srbije, postojao taj jedan majstor i taj jedan servis sa dušom u koji se dolazilo kada imate problem, kad je gusto, a vrata nikada nisu bila zatvorena, kad god da pokucate. A unutra, ljudi. Ljudine, gromade, čija smrt uvek boli kao da je neko naš, što se kaže u našem narodu – rod rođeni.
„Nema kome nije pomogao, sa kim se nije ispričao, posavetovao, velika tragedija za naš auto sport! Ćale laka ti crni zemlja!“, napisao je, još uvek u šoku i neverici, mladić po imenu Damir.
Mnogima koji su stasali uz njega, koji su ga znali, vest o smrti je bila teška, iznenađujuća.
„Čika Peca, upoznao sam ga još kao dečak, svima će nedostajati puno.. Počivao u miru, sećanje na takve ljude ne bledi“, napisao je jedan Aleksandar.
„Takav čovek se više ne rađa“
Ali, kakav je majstor i čovek bio, možda najbolje govore reči mladića po imenu Marko.
„Takav čovek se ne rađa više. Za njega nije postoja rečenica „Neću i ne mogu“ on to nije znao da izgovori. Još jednom, počivaj u miru Peco“, napisao je.
Najbližima je, čitajući ovakve reči, najteže, a opet, na duši najtoplije. Jer, ako već moramo da se oprostimo od najrođenijih, ona topla reč koja se upućuje ponekad znači najviše. Znači da je trud vredeo, znači da je obraz ostao beo kao detinja duša, da je taj neko naš bio oličenje poštenja i vrednoće, i da će ostati živ ne samo u našim mislima, već i u pričama svih onih koji su ga poznavali.
A, to je, moramo priznati, danas uspeh.
„Legenda moja.. Duša moje duše. Hvala puno. Sedimo, gledamo i ne verujemo ni sami iskreno.. Tiho je otišao u legendu.“, napisao je njegov sin Đorđe u vidu komentara.
Mali čovek, velikih dela
Kratko, jasno i više nego dovoljno na sve poruke podrške i saučešća koje su se ređale ispod fotografije na kojoj je kratko i jasno pisalo: „Predrag Stojiljković Kili 1957-2023.“
Bez titula, bez suvišnih reči. Svima je bilo jasno da je otišao čovek, ljudima, jedan od retkih i nažalost, sudeći po svemu, i poslednjih pravih zagriženih majstora, zaljubljenika u automobilizam. Nema tog koji je vozio auto na trkama, a da makar jednom Prežina ruka nije zategla makar jedan šraf.
Znate one kao majstor Života iz serije „Majstorska radionica“? E, baš takvih.
Koliko ovakvi ljudi znače u našim životima, govori i priča o omiljenom Beogradskom obućaru, čika Cvetku, čija je smrt u aprilu ove godine, rastužila Vračarce i Beograđane. Naime, oni su danima dolazili ispred njegove radionice na čošku Krunske i Svetozara Markovića ostavljajući cveće ispred radnje.
Žalili su iz dubine duše. Baš kao i sad za čika Prežom. Upravo su ti postupci građana Srbije pravi dokaz da nije sve otišlo u krajnost, materijalno i hladno. Ima u nama još duše, a ona je, čini se, postala najređa.
Dodaj komentar