Predsedniče, mi jesmo u panici, ali nismo ludi

Kažu u strahu su velike oči. Srbija nije u strahu, ona unezvereno vrišti. Nije ona otvorila oči, iskolačila ih je. Ruke joj mirišu na tečni sapun. Baca se o zidove malog, starog i prljavog stana.

Trebalo bi joj oči zavezati, obući je u ludačku košulju i nabiti joj čarapu u usta.

Televizijski program je ništa drugo do povez preko očiju, bušan na tačno određenim mestima. Pretnje o krivičnim prijavama za širenje panike na društvenim mrežama su čarape u ustima, a ludačka košulja je tu da pojača osećaj nesnosne panike svakome od nas.

Predsedniče, mi jesmo u panici, ali nismo toliko ludi.

Videli smo vas jutros kako ste okupili bar 50 ljudi da bi VAS snimili kako tobože pakujete pomoć za penzionere. Jeste li morali od toga praviti toliku famu?

Da, obukli su svi, pa i VI, (kinesko) zaštitno odelo i masku. Verovatno Vas je jutros na stolu dočekao izveštaj koji prikazuje razočaranje naroda zbog toga što jedino vi, JEDINO VI, niste nosili masku na aerodromu, na konferencijama, na sastancima…

Primetili smo i to da vas nema više pored stručnjaka…iako se još, kao, pozivate na njih. Oči nam jesu vezane, ali vidimo da ste sklonili doktore “šarlatane”.

Vikali ste na nas, predsedniče. Na svoj narod.

Bilo je mučno slušati, al’ pređosmo i preko toga.

Danas vas gledamo kako pomažete penzionere paketima. Ne tako davno, baš od njih ste SVAKOG MESECA uzimali po jedan takav paket.  Zašto mislite da je sad ovaj JEDAN vaš, nešto specijalniji?

Pričaju Srbi, predsedniče, i sa čarapom u ustima.

Ova generacija ne pamti ovakvo ponižavanje, još od… Od kad? Držimo se poslednjih mesec dana.

Ljudi koje je vaša politika oterala u druge zemlje, mole na granicama. Vaši mali podanici su se osilili, pa demonstriraju nekakvu veliku silu i sređenu državu našoj braći, sestrama, ujacima, ćerkama i sinovima koji mole da se vrate svojim porodicama.

Stavili ste barikade pred sopstveni narod, predsedniče.

Neke ste i pustili da uđu, a onda opet vaši mali podanici demonstriraju “silu i uređenu državu” pa ih na minusu bez reči trpaju u nekakve autobuse i bez ikakvog objašnjenja odvode u šatore za izolaciju. Jasno vam je da ovde mnogo toga ne štima – niko im ništa ne govori, puni autobusi u vreme epidemije, šatori na temperaturi ispod nule.

Ako je neko i bio zdrav, male su šanse da zdrav odatle izađe.

Nema te epidemije koja moža da opravda ovako nešto.

Kažete vraćaju se ti ljudi jer je besplatno zdravstvo? Kažemo – to je njihovo ustavno pravo i ko ste Vi da to dovodite u pitanje? Vi treba da delite ordenje, pomilujete neke zatvorenike i postarate se da na lep način predstavite državu u svetu. Premijer i naši zaista veliki lekari treba da obezbede da se ti ljudi vrate na bezbedan način.

Ministar zdravlja ti se, po već proverenom receptu, izvlači već na početku pitanja uslovima u kampu za izolaciju „uljeza“. Kaže – molim vas za razumevanje. Samo to.

Imate li vi razumevanja za Srbiju u ludačkoj košulji? Jer čini nam se da još uvek nismo ludi. Vi nas tako tretirate.

Bili ste nasmejani na “onoj” konferenciji kada ste najavili da će biti kvasca. Kažete zovu vas strani lideri i mole da svojim uticajem pomognete i njima. To treba da nas uteši, da nam ulije neko poverenje? Baš za vreme te konferenicije peglali smo gaze za naše majke i sestre koje rade u bolnicama, prodavnicama… Da imaju umesto maske.

Uspeli smo da primetimo i da ste se distancirali od struke. Čini nam se da ste prestali da im “kradete” zasluge. Pustili ste ih da nas oni obaveštavaju. Neka tako i ostane. Njima verujemo svi.

Preklinjemo vas predsedniče, manite se samopromocije.

Ne tražite rupu u zakonu da bi zabranili ulaz svom narodu u otadžbinu. Upotrebite svoj „čuveni“ uticaj da obezbedite njihov bezbedni povratak. Ali molimo vas, recite im gde ih vodite i dajte im ćebad.

Sklonite barikade.

Vidimo ih predsedniče!

Nismo ludi. Poniženi smo!