Arijana Mihajlović, supruga fudbalske legende Siniše Mihajlovića, otvorila je dušu posle godinu dana od smrti njene najveće ljubavi i potresnim detaljima iz privatnog života rasplakala ceo svet. O poslednjim danima supruga i životnog oslonca pričala je kroz suze, ali sa beskrajnim ponosom.
– Upoznali smo se kada sam imala 23 godine, onda smo se venčali i dobili decu. Bila je to divna ljubav koja je trajala 27 godina, zahvalan sam što sam živela život sa njim – rekla je lepa Italijanka.
– U trenutku kada je preminuo, bila sam u takvom šoku da sam se svima nasmešila. Možda, jer je gubitak muža bio moj prvi gubitak. Posle, mesecima, osećala sam se kao da se pitam da li sam luda. Sinišino prisustvo u kući je i dalje bilo jako. Osećala sam njegove ruke na svojim rukama. Čula sam buku njegovih papuča u kuhinji. I jedne noći, osetila sam ga kako leži pored mene u krevetu, osetila sam kako dušek tone na jednu stranu. Onda sam počela da razgovaram sa drugim ljudima koji su pretrpeli gubitak i otkrila da nisam jedina.
Nije znala kako da se vrati normalnom životu i svakodnevim obavezama, osećala se prazno i izgubljeno. Tada je shvatila da joj je potrebna stručna pomoć, kako bi se izborila sa osećanjima, prenosi Stil.
– Bila je to teška godina za mene. Prvih meseci, posle Sinišine smrti, bila sam zaista šokirana i nisam mogla ništa da uradim. Malo po malo, uz pomoć profesionalca pokušavam da obradim tugovanje. Moj psiholog mi je rekao: „Arijana, imaš dve opcije: možeš da živiš ili umreš.“ Odabrala sam da živim zbog dece i želim da se sećam svog muža u svakom trenutku. Bio je istinski borac koji je voleo život.
Da nešto nije u redu sa Sinišom, primetila je na odmoru u Sardiniji.
– Prvi put sam na odmoru na Sardiniji primetila da je malo umorniji nego inače. Dan posle teniskog meča sa prijateljem nije mogao da ustane iz kreveta, nije mogao da hoda više. Otišli smo u hitnu pomoć, ali nisu baš znali šta je.
Kada je saznao za dijagnozu, krio je dva dana od svoje porodice.
– Otišao je potom u Bolonju na preglede. Najviše me boli to što nikome ništa nije rekao dva dana. Kada me je pozvao odmah sam pomislila na neku ponudu za posao. Međitim, izgovorio je nešto što nisam ni u snu očekivala: „Halo, ljubavi… imam leukemiju“.
Naredene četiri godine su bile pune izazove, uspona i padova, ali i nade.
– Kada sam čula da ima leukemiju, ostala sam nema, nisam znala šta da uradim. Rekla sam mu da ćemo zajedno kroz sve proći i taj prvi put smo bili veoma jaki i mislili smo da ćemo pobediti.
Ističe da čuveni Miha nikada nije odustajao, nakon što je napustio posao, nastavio je da se leči snažno i odlučno. Podvrgao se prvoj tranpslataciji koštane srži i sve je delovalo da se vraća u normalu.
Ali, dve i po godine kasnije, nažalost, bolest se vratila.
– Tad sam se uplašila da ću ga izgubiti. Shvatila sam da je situacija veoma ozbiljna. Urađena je i druga transplatacija, ali bezuspešno.
Poslednja nada je bio eksperimentalni tretman u Bergamu koji, i pored dobrog početka, nije doneo željene rezultate. Doktori su obavestili suprugu da više ne mogu ništa da urade da bi spasili Sinišu.
– Doktori su mi rekli da su uradili sve što je u njihovoj moći (i da spasa više nema). A ja sam se sa decom dogovorila da njemu to ne kažemo. Poslednjih mesec dana smo živeli znajući da može da umre svakog dana. Rekao mi je „Izvini što ne mogu da vidim kako nam deca odrastaju i stare“. Želela sam da mu kažem mnoge stvari, ali morala sam da budem kamen i nisam mogla da dozvolim sebi da se srušim. Dva dana pre nego što je umro rekao mi je da me voli. Te četiri godine su bile razarajuće, imala sam šokove od onoga što sam viđala po bolnicama, videla sam i užas u Sinišinim očima. Još uvek pokušavam da se oporavim od tih trenutaka i čak i sada, noću, vraćaju mi se slike onoga što sam videla.
Poslednji sati i rečenica koja i danas odzvanja
Zvezda srpskog, italijanskog i svetskog fudbala, kako igračka, tako i trenerska, preminula je 16. decembra 2022. i to okružena ljubavlju supruge, dece i najbližih prijatelja.
– Kada sam shvatila da mu se disanje promenilo i da je ostalo malo, pozvala sam decu. Svi smo ćutali oko njega. Držala sam ga za ruku, videla sam ga kako se muči sa otežanim disanjem. Rekla sam mu „Ja ću se starati o deci“. Čim je čuo te reči, poslednji put je uzeo vazduh… Tek tada je preminuo. Do tada niko od nas nije plakao. U sobi se osećao kao nalet energije – priča kroz uzdah Arijana:
– Pokuljale su i suze. Nikada nisam dozvolila sebi da me Siniša vidi kako plačem. Bila sam njegova stena. Sada se i moja deca mnogo trude da sve to prevaziđu, nisu se zatvorila u sebe. Postaju jača, žele da pokažu svom ocu da i oni to mogu – zaključila je.
Dodaj komentar