Čuveni jugoslovenski glumac Miodrag Petrović Čkalja rođen je 1. aprila i danas bi napunio 94 godine. To što je rođen na dan šale kao da ga je predodredilo da bude komičar, koga su pojedini zvali i naš Čarli Čaplin. Ipak, kraj njegovog života ni izbliza nije bio lak i zabavan.
“Mi možemo da nemamo mnogo stvari – jer imamo Čkalju. Oni koji nemaju Čkalju, moraju da imaju sve ostalo”, napisao je neko 1987. Junak te priče pred kraj života je imao gotovo ništa.
Čovek iz naroda koji je svojim zemljacima podario toliko smeha da će uvek ostati u njihovim sećanjima kao Jare, Gvozden, Mita, Blagoje, Srećko napast, Jovanča Micić.
Pred kraj života se žalio kako ga muči samoća. Napušten od kolega, gledajući kako mu prijatelji jedan po jedan umiru, Čkaljin čuveni osmeh počeo je da bledi. On je dobio nagradu za životno delo “Car Konstantin”, a u govoru je rekao ono što smo odavno zaboravili. Dugo je živeo kao da je sahranjen.
– Da sam u Americi, i da sam primio ovako veliku nagradu zahvalio bih se, prvo, svojoj ženi, pa deci, pa tašti, zatim producentu i reditelju. Ali, pošto sam, srećom, u svojoj dragoj zemlji Srbiji, zahvaljujem se, prvo, svom šefu samoposluge što mi, ponekad, odvoji penzionersku kosku, pa komšinici u baraci koja mi ostavi mleko ispod tezge, pa mom poštaru koji mi uvek, na vreme sa zakašnjenjem, donese penziju. Da nije bilo njih, ne bih bio ovde – rekao je glumac 2002. godine na dodeli.
Njegov sin, takođe glumac, Čedomir Petrović je u jednom intervjuu rekao kako ljudi zaboravljaju i žive, a ne samo onih kojih više nema.
– Nije se on sviđao nekima koji treba da ga se sete. On se sviđao narodu. A ovima je govorio u lice istinu. Ne vole svi da čuju istinu. Zbog toga trpimo moja ćerka i ja. Trpimo, niko nas ne zove u pozorište, na film, na televiziju. Sva vrata su nam zatvorena kao londonska banka. Neće da nas zovu. Moja Jovana je odlična glumica, igrala je u Jugoslovenskom dramskom. Došli su novi mladi glumci, to su klanovi – ispričao je Čedomir Petrović.
Kolika veličina je bio, pokazala je i njegova koleginica Nela Eržišnik u pismu koje mu je napisala:
“Nikada neću zaboraviti naše susrete na snimanju dečje TV serije ‘Koliko je sati’. Poprilično velika fotografija tvoja i moja, glava do glave, obe nekako nalik na tužnog Harlekina, visi na zidu moje glavne sobe. Našu zajedničku fotografiju u ovih petnaest godina mnogi moji posetioci su svakojako ocjenjivali, a oni najpokvareniji zbog nje me i napadali po novinama. Uvek sam im ponavljala, pa to činim i danas. Ljude kakav je Čkalja, ovakve bogomdane umetnike, ovakve Srbe, vi mizerije, nećete izbaciti iz moje kuće. Ni iz moje duše.”
Dodaj komentar