Posle 3 meseca od udesa, kada su mislili da je najgore prošlo, Marija rekla „Umorna sam“ i umrla

Uzrok smrti Marije Šulović (25) iz Niša, koja je preminula 22. marta u Beogradu gde je bila na oporavku zbog teških povreda koje je zadobila kada je na nju “mazdom” 31. decembra 2020. godine naleteo pijani vozač Igor S. (39), još nije poznat.

Ono što se u ovom trenutku sigurno može reći jeste to da nije preminula od korona virusa, a šta je dovelo do smrtnog ishoda, skoro tri meseca nakon nesreće, kada su svi mislili da je najgore prošlo, reći će obducenti u svom nalazu.

– Znamo samo da sigurno nije kovid jer su uradili test koji je bio negativan.

Obdukcija je urađena ali će se o konačnom uzroku smrti izjasniti obducenti kada sagledaju sve nalaze do kojih su došli obdukcijom, prvobitne povrede koje je zadobila u udesu i medicinsku dokumentaciju o lečenju.

Možemo samo da previđamo ali po svemu sudeći je siguirno posledica udesa, nema šta drugo da bude.

Da li je tromb, da li je nešto treće što nije otkriveno na vreme, to ne znamo u ovom trenutku – kaže Strahinja Šulović, brat preminule Marije.

Kobnog dana, 22. marta, sa jedne beogradske klinike gde je bila na rehabilitaciji, upućena je na rutinsko snimanje u Urgentni centar zbog manjih problema sa disanjem.

Uveče u 21 čas, iznenada je preminula.

– Kratko je disala, pa je opet trebalo da joj snime pluća. To poslednje snimanje je bilo rutinsko, otac je pričao sa medicinskom sestrom koja se rasplakala.

Rekla je: „sve je bilo normalno, ja sam je ispratila, ispričale smo se“.

Mi smo brinuli da u Urgentnom centru ne dobije koronu, da se ne prehladi ili nešto slično.

Niko nije mislio da nešto ovako može da se desi. Radili su snimak preloma, bila je kod kardiohirurga, sve je bilo dobro.

Pošto se dugo nije javljala, jedna naša prijateljica iz Beograda je otišla da je potraži.

Našla je u Urgentnom centru, kroz vrata su razmenili par rečenica.

Marija joj je rekla: „Umorna sam, ceo dan čekamo na snimanja, ali vratiće me brzo u sobu pa ću da odmorim malo“. Zahvalila se na poseti i rekla: „Pozdravite mamu i tatu“.

To su bile zadnje reči nama upućene. Posle sat vremena se stanje zakomplikovalo, da li je bio u pitanju tromb ili iz nekog drugog razloga, pokušali su reanimaciju, ali nisu uspeli…

Ona na boljem mestu nije mogla da bude da se desi to što se desilo, lekari su sve učinili ali nisu uspeli da je vrate u život – priča Strahinja.

Porodica preminule Nišlijke još je u šoku jer je smrt nastupila skoro tri meseca posle udesa, kada su već svi mislila da je na sigurnom putu oporavka.

– Posle udesa nisu joj davali ni pet odsto šanse da preživi. Jer bukvalno je sve bilo na njoj da se bori.

Imala je krvarenje u mozgu na mestu koje, kako su na rekli, nigde u svetu ne sme da se operiše. Bukvalno je bilo samo da se molimo da on kao mlada i jaka izgura to.

I uspela je da pregura najteže trenutke kada joj niko nije davao šanse. Kada su pričali trebaće vremena i da otvori oči, ona je otvorila oči.

Govorili su trebaće vremena da počne da priča – ona je počela da priča i kada su svi govorili da će joj trebati godine da se oporavi, ona je počela da se oporavlja.

Telefon nije mogla sama da koristi, osim da se polako javi i kaže: „Ćao, dobro sam, boriću se, guraću, trudim se“. Mi smo je hrabrili da nastavi i oporavak je dobro išao.

Čak kada je majka rekla: „Daće Bog za tri meseca da se vrati“, doktorka iz KC Niš koja je pretila njen slučaj smatrala je da će to biti mnogo brže s obzirom na napredak koji je pokazivala.

I kada je sve prošlo to najteže, desilo se ovo najgore – kaže Strahinja za Blic.