Poslednjih dana na društvenoj mreži Tviter ponovo se zakuvala diskusija o tretmanu koji srpske trudnice imaju u domaćim porodilištima. Godinama slušamo da se na njih viče, da ih se čašćava najgorim uvredama, kao i da su prečesto ignorisane u trenucima najvećih patnji.
U Hrvatskoj je pre dve godine pokrenuta kampanja “Prekinimo šutnju” sa ciljem da ukaže na nasilne sadističke prakse u porodilištima i ginekološkim ambulantama, dok u Srbiji duže od 10 godina žene javno otkrivaju kroz šta prolaze i apeluju da se nešto promeni.
🧵NASILJE NA POROĐAJU🧵
Uprkos konstantnom insistiranju da su žene sebične i razmažene, te su krive za propast nacije jer „odbijaju“ da rađaju, države u regionu i dalje ne ulažu napore da im obezbede bezbedne i dostojanstvene uslove za trudnoću i porođaj.
🔻 https://t.co/mNLQYdjL1l— Neposlušna (@muske_suze) October 1, 2020
Naravno da ima porodilišta koja su žene u okviru istraživanja portala Bebac ocenila visokom ocenom. Činjenica je ipak da je prosečna ocena oko tri i da nijedno nema ocenu preko 4,5. I dok sistem kobajagi brine o populacionoj politici, realnost žena u porodilištima i dalje zna da bude prilično crna. Pritom se o tome retko govori javno i sve priče koje znamo uglavnom čujemo od samih mama, u četiri oka.
Tri mame su za portal Nova podelila svoja iskustva.
Maja (35)
“Nije hrana najveći problem porodilja i ne znam zašto se to stalno ističe. Meni je posle porođaja najgore iskustvo bilo vezano za dojenje i grudi.
Rodila sam prvo dete, normalno je da iako sam pre toga čitala i imala informacije o mleku i dojenju, ne mogu da znam unapred kako sve to izgleda u realnosti. Imala sam jak mastitis, grudi tvrde kao kamen, bolelo je čini mi se više od kontrakcija.
Nisam znala šta da radim, moja beba je ostajala gladna, a ja sam plakala od bolova i muke što ne mogu da je nahranim. Onda je odjednom u sobu uletela neka babica, koja je počela da se dere na mene.
Vikala je kako sam nesposobna da nahranim dete, vređala me jer se nisam prethodne noći budila da se izmuzavam i masiram, i onda je prišla krevetu i krvnički počela da mi pritiska grudi uz reči: ‘Je l’ sad vidiš kako treba? Sad ćeš da zapamtiš!’ Toliko sam vrištala od bolova da su ostale žene iz sobe pobegle napolje.
Posle kad čujem da se promoviše dojenje, uvek se setim šaka te sestre, babice, ne znam ni sama i vikanja, suza, bola, poniženja, kao da sam najgora majka na svetu, a samo nisam znala…Do njenog ulaska u sobu niko mi nije pokazao, niko nije došao da mi kaže kako i šta treba da radim, ali na normalan način.”
Jovana (33)
“Ne znam odakle nam taj sindrom ‘razmažena si, a znala si da se j…š, ćuti sad”. Sećam se te noći u porodilištu posle carskog reza…ja šetam hodnikom sa bebom u jednoj ruci, drugom vučem kateter, plačem, mleko mi ne ide, sve me boli. Samo što smo konačno i on i ja zaspali, probudim se u zlo doba, sva u krvi.
Ova pored mene pozove sestru, ona ulazi sva besna jer sam je probudila da radi svoj posao, cima me grubo s kreveta, menja posteljinu i izgovara: ‘Je l’ tako i kod kuće prosipaš krv po posteljini, sram te bilo!’ Ja se izvinim. Nije ona samo na mene imala pik nego je tih dana vikala na sve u sobi – aljkave smo kad prokrvarimo, nesposobne kad nam mleko iscuri po spavaćici,…
Nisu porođaj i taj period oporavka najteži nego što te tretiraju tako kao da si kriva što si i odlučila da rodiš dete. Ali sve se brzo zaboravi i vrlo brzo kod kuće se sećaš samo lepih trenutaka i divnih žena koje rade u porodilištu, onih koje ti krišom cede vodu sa tufera da ti navlaže usne jer ne sme voda kad je epidural, onih koje ti prošvercuju telefon da zoveš mamu i lekarima kojima je čast da rade to što rade, a imaju potštovanje i prema mamama i prema bebama. Ima takvih i svaka im čast, ali ove koje mrze sve oko sebe pa i porodilje su se zapatile decenijama i ne prolaze kao neizlečiva bolest ovog društva.”
Aleksandra (29)
“Nisam očekivala da će me neko u porodilištu držati za ruku i da će mi kao u filmovima govoriti ‘možeš ti to’. Znaš da to sve traje tri dana, naviješ se da izdržiš i rešiš da budeš jaka i da te ništa osim bebe ne dotiče. Meni je ovo bio prvi porođaj i, nažalost, desio se u trenutku kad su i moja doktorka i anesteziolog bili na odmoru. Zato sam satima čekala na stolu da mi daju epidural.
Jedini anesteziolog u smeni je bio u operacionoj sali na carskom rezu, a medicinska sestra koja je trebalo da mu kaže da posle dođe kod mene nije to uradila jer joj se završila smena. Morala je da interveniše moja doktorka koja je bila u Grčkoj i to nekoliko sati kasnije. U tom trenutku kad su mi davali epidural sam bila otvorena već sedam prstiju.
Onda se ispostavilo da na mene ta anestezija ništa ne deluje. Bolovi su se nastavili, samo još jače, a dok sam zapomagala, sestre i doktori su mi govorili da lažem i da moram odmah da se smirim. Onda, kad se porođaj primakao, opet par sati kasnije, bila sam potpuno sama, osetila sam da beba kreće i pozvala sestru da dođe. Ona mi je rekla: ‘Šta se samo buniš, ćuti tu, nećeš ti još’. Napela sam se da bih joj pokazala bebinu glavu i prizvala da neko priđe i pomogne mi.
Posle porođaja misliš – sve je lakše jer možeš da izignorišeš šta se dešava oko tebe…A dešava se da viču na tebe što si stavila bebu da spava na levoj strani kad joj je slomljena ključna kost, iako ti niko nijednog trenutka nije rekao da je tvom detetu slomljena ključna kost. I onda počneš da plačeš zbog svega, pitaš kako si mogla da znaš znaš, sestre ti kažu ‘pa što nisi pitala’ i počnu još više da viču, ali sad sebi u bradu.
Sutra ih pitaš smeš li da dojiš bebu na desnoj dojki, s obzirom na taj prelom, a one kažu ‘vi majke od svega morate da pravite dramu’. Sreća je što sve zaista traje kratko i vraćaš se u svoj stvaran život. Ostaje ti samo nada da će te, kao majku, na drugim mestima bar za trunku više poštovati i tretirati dostojanstveno. Možda nekome ipak padne na pamet da si ti to zaslužila.”
Nekada su se žene porađale na njivi, a danas 10 doktora, 5 babica i rode jedno dete
Dodaj komentar