Priče srpskih mama izvređanih, šikaniranih i poniženih u porodilištima

Sve češće slušamo o nemilim situacijama i nehumanom tretmanu kojem su buduće majke podvrgnute u srpskim porodilištima. Tu temu, iz ličnih iskustava porodilja, obradila je i novinarka Ivana Stojanov za portal Noizz.

Njenu priču vam prenosimo u celosti:

Zbog greške koju je osoblje jednog beogradskog porodilišta napravilo te noći 3. februara daleke 1974, nikada nisam dobila brata ili sestru. Moju majku su posle porođaja, ušivenu i nepokrivenu, ostavili da cele noći leži pored otvorenog prozora. Napolju je bio debeli minus. Punih 45 godina kasnije, odnos zdravstvenih radnika u porodilištima prema trudnicama i porodiljama je eskalirao u nešto još gore.

Osim nemara, mame se danas u porodilištima suočavaju sa šikaniranjem, vređanjem, vikanjem i ponižavanjem. Dokle će biti tako i kada ćemo dočekati da se za svako maltretiranje zakonski odgovara? U trenutku kada Srbiju s razlogom zabrinjava bela kuga, kada se rađa sve manje dece, ženama koje rađaju se oduzima dostojanstvo, otvoreno im se govori da su razmažene, besne, preglasne, preslabe, prezahtevne, dok bespomoćno leže u krvavim krevetima.

Uz takav tretman, kroz nekoliko godina bismo na mestima gde su porodilišta mogli da zateknemo tržne centre, a dečji smeh u parkovima bi mogao da zameni muk. Sistem navodno vodi brigu o populacionoj politici, dok je zbilja novopečenih mama crna da crnja ne može biti. Žene ćute i trpe, ponavljaju u sebi „proći će“, naviknute na to da moraju biti tihe i nečujne, plaše se da progovore. Za to vreme, broj stanovnika u Srbiji je, samo po osnovu prirodnog priraštaja, smanjen od 2009. do 2018. za oko 360.000. U Srbiji se u 2018. rodilo 63.975 dece, a umrlo je 101.655 lica.

Ovo su iskustva četiri mame koje su se porodile u Beogradu.

Maja (31)

Pre koji dan sam izašla iz porodilišta s drugim detetom u rukama. Za 8 dana, koliko sam ležala, svašta sam videla i čula. Tamo zaista osetite život, vidite razne sudbine i naježite se kao nikada u životu. Jedna stvar je tu veoma bitna, tamo leže kraljice. Sve do jedne – beskrajno hrabre žene koje treba da budu tretirane, ne kao kraljice već kao boginje. Nažalost, to nije tako.

Često se hrana ističe kao najveći problem. Jeste, odvratna je, ali se podnese nekako. Ono što se nikako ne podnosi jesu dve stvari: neljudskost pojedinog osoblja i prljavština kakvu ni u javnom toaletu ne srećete. Što se tiče neljudskosti, to kako će vas osoblje tretirati zavisi samo i isključivo od njihovih nadređenih. Tako će se na određenim odeljenjima prema vama odnositi s poštovanjem, a na drugima kao prema stoki. Bukvalno. A mnogi i stoku tretiraju bolje.

Moje loše iskustvo vezano je za ozloglašeno odeljenje Carskog reza u Višegradskoj.

Jako loše podnosim anesteziju. Ovoga puta je bio hitan carski, bez adekvatne pripreme. Budim se iz anestezije, tresem se kao nenormalna, buncam. Voze me do odeljenja i prvo što čujem jeste da se neka ženska osoba izdrala na mene: „Alo bre, smiri se! Koji joj je majke ti!?“. Tako sam želela da je šutnem, ali nikakvu kontrolu nad telom nisam imala.

Prelazim sama na drugi krevet uz: „Alo, prelazi više“. Tresem se i dalje. Treskavica polako prelazi u mučninu koja postaje sve gora i gora i gora. Nepodnošljiva. Zovem i zovem sestru. Trudim se glasnije. Jedva govorim. Odjednom vičem. Pa zaspim, pa me probudi mučnina. Zovem sestru, ali nigde nikoga. Porodili su me u ponoć. Do jutra sam je zvala, nije se pojavila. Ujutru je donela toplomer. Kažem joj da sam je zvala celu noć, a odgovor je bio: Stvarno?

Nekoliko dana posle, ruka mi otiče od braunile, šetam hodnikom tražeći sestru (ista ona koja je onomad bila dežurna). Žena iz šok sobe je doziva, misli da sam ja sestra i zove me. Obećavam joj da ću je pozvati da je obiđe čim je pronađem. Tražim je i tražim, i na kraju pronalazim štekovanu iza nekih vrata. Puši. Kažem joj da mi ruka otiče, odgovara sa: „Stavi hladan oblog.“ Razmišljam da ironično odgovorim: „Evo sad ću led da izvučem iz ovog zamrzivača što nosim sa sobom“, al’ sam se iskulirala nekako. Uputim je da je doziva pacijent, odgovara sa: „Znam, znam“. Tako je verovatno znala i kada sam je ja dozivala, ali baš je briga.

Ovome dodajem užasnu štroku u kupatilima, krajnje sramotnu uz koju ide jeziv smrad đubreta. Da dočaram. U nazovi tuš kabini je sivi sloj prljavštine, dok zidne pločice „krasi“ žuti sloj ko zna čega. Ako možete da zamislite najštrokaviji toalet, e još je gore. Sestra koja mi je pomogla prvi put da ustanem, prokomentarisala je da ju je sramota od takvog kupatila. Rekoh joj – i treba.

Nekoliko minuta posle, ta ista sestra je jednoj ženi, iz koje je ljuljnula krv kad je prvi put ustala, rekla da nije ona tu čistačica kada ju je gospođa zamolila da papirom obriše jer ona ne može. Krv je ostala na podu jako dugo. Žene spavaju na iskrvavljenim posteljinama danima. To se ne menja dok ne izađeš.

Na molbu da se nakon tri dana isprazni kanta do vrha puna uložaka koji jako smrde, gospođa čiji je to posao se brecnula komentarom: „Šta? Vi kao svaki dan bacate đubre kod kuće. Kada stignem baciću.“ Uradila je to sutradan.

Mogu da dodam i situaciju na istom odelenju pre tri godine kada niko nije hteo torbu da mi prenese do lifta, a minut pre toga je doktor pred svim sestrama rekao da ni jedna od nas ne sme ništa teže od bebe da ponese. Torbe smo nosile same. Ženu, koja je ležala sa mnom čije je dete bilo u inkubatoru, niko kolicima tri dana nije hteo da odvede da ga vidi.

I jedna scena od anesteziologa od pre tri godine. Sedim, čekam da me pripreme za carski, njih dvoje stoje ispred neke njihove table. Ulazi doktorka i govori: „Žena u boksu 4 traži epidural“. Ovo dvoje uglas odgovaraju: „Ma važi“. Nedugo potom saznajem od žena da je javna tajna da epidural košta od 150 do 200 evra, iako je zvanično besplatan, a po njihovim iskustvima ja samo mogu da izrazim bojazan da je to zaista tako.

Zorana (39)

Dva puta sam se porađala, oba puta kod iste doktorke. Kao paničarka koja nema prag bola, obe visokorizične trudnoće s njom sam prošla kao sunce kroz majski dan. Ali, druga strana medalje nije baš sunce i proleće jer sam nagazila na sujete, mrzovolju i taj naš sindrom „razmažena si, a znala si da širiš noge, sad ne kukaj“.

Prva noć sa prvim detetom bila je pakao. Ja sam inače cmizdrava, a pod uticajem hormona, anestezije i posle hiruškog porođaja, moje patnje bile su nezamislive. Zezam se sad, ali tada je, pre osam godina, stvarno bilo pakleno.

Noć, rana boli, besmisleni bejbi frendli program koji važi i za carski rez, ja tumaram hodnikom sa bebom u jednoj ruci, drugom vučem kateter i plačem od bolova i od muke što mleko ne ide, boli me telo, boli me glava, boli me duša. I onda, kad smo konačno i on i ja zaspali, probudim se u zlo doba sva u krvi, Keri (ne Bredšo, ona druga – horor Keri) da mi pozavidi. Ulazi nadrndana sestra, valjda ljuta što sam je probudila da radi svoj posao, podiže me grubo, menja posteljinu i izgovara: „Je l’ tako i kod kuće prosipaš krv po posteljini, sram te bilo!“ Ja joj se izvinim. I.Z.V.I.N.I.M.

Ista ta gospođa siktala je na sve nas u sobi, non- stop, da smo aljkave kad prokrvarimo, da smo nesposobne kad nam mleko iscuri po spavaćici, da to tako kod kuće izvoljevamo za hranu. Koja crna hrana posle carskog reza, drže te na cevki za infuziju danima, posle možeš da gricneš čaj i keks i blago tebi.

To su mi bili najteži dani u životu, ne zbog porođaja, već zbog ophođenja. Osećaš se kao da si kriva što si uopšte odlučila da rodiš dete. Još kad krenu s pričom o babama koje su se porađale u njivama… Ali, to sve zaboraviš brzo.

Ostanu ti u sećanju lepi momenti – kad celu noć ležiš u boksu i čekaš da se porodiš, pričaš sa doktorkom o danu na plaži i pevaš bebi u stomaku, kad se neko nečem dobrom nada, kad ti babica krišom cedi vodu sa tufera da ti navlaži usne jer ne sme voda kad je epidural, kad ti prokrijumčari telefon da zoveš mamu, kad se smejete iako vam nije do smeha, ali znaš da će sve biti dobro jer imaš najbolju doktorku na svetu.

Katarina (31)

Nekoliko dana sam bila u bolnici, a pošto beba i dalje nije htela da izađe, odlučili su da mi veštački izazovu porođaj. Trebalo je u ponoć, ali su se pojavili tek u četiri ujutru, ja naravno celu noć provela iščekujući. Onda mi je sve odjednom krenulo, umirala sam od bolova, a ja dobro podnosim bol.

Kad sam išla s tom babicom, noge su mi potpuno otkazale i pala sam, a ona me je cimnula kao: „Požuri, imamo ovde još porodilja, nisi jedina.“ Kao da ja namerno padam.

Naravno, „zakasnili“ su da mi daju epidural, bili su u fazonu: „Nema sad, vidi, ti si se već otvorila, sad guraj“. Nebitno što sam satima čekala i sve vreme bila tu, zakasnili su, što se desilo i mnogim mojim drugaricama. Pa, neka lepo kažu da treba da se plati, a ne da tako ostave žene u poslednjem trenutku, kad nemaju pojma šta ih je snašlo.

Na samom porođaju se ispostavilo da je to slučaj za hitni carski rez, ali su nastavili.

Beba je krenula da izlazi u pogrešnom položaju, i po izrazu lica doktora videla sam da nešto nije ok, a onda sam osetila kad me je isekao – onako, krvnički. Posle su me i loše ušili, pa se rana zagnojila, oporavljala sam se tri meseca, bukvalno nisam mogla da stojim.

Nakon porođaja, pošto nije bilo mesta u sobama, ostavili su me da ležim u hodniku, jedva sam uspela nekog da dozovem i zamolim da me pokrije, pošto sam se smrzavala, a nisam imala snage ni da se pomerim.

Dragana (32)

Ako planiraš porođaj u Narodnom frontu, kao ja, druge mame te uglavnom pripreme na ono što te čeka, tako da se ni ne nadaš da će neko tamo da te drži za ruku i da ti kao u filmovima govori „možeš ti to“. Znaš da ćeš tu biti samo tri dana i unapred kažeš sebi da je to nebitno i da ne smeš da dozvoliš da te dotakne. Ali onda dođeš tamo i ne da te dotakne, nego te patosira. Ne preterujem kad kažem da su sestre u Frontu užasne prema ženama. To je bukvalno maltretiranje.

Meni je ovo bio prvi porođaj i, nažalost, nisam imala sreće, pa se desio u trenutku kad su i moja doktorka i moj anesteziolog bili na odmoru. To je, za početak, značilo da ću satima čekati na stolu da mi daju epidural, jer je jedini slobodan anesteziolog bio u operacionoj sali na carskom rezu, a medicinskoj sestri koja je trebalo da ga obavesti da posle toga dođe kod mene, u međuvremenu se završila smena i informacija je stigla tamo gde treba tek par sati kasnije, kad je moja doktorka intervenisala iz Grčke.

Tu sam bila otvorena već sedam prstiju, a epidural se daje ranije. I kao da sati čekanja i mučenja nisu bili dovoljni, ispostavi se da na mene ta anestezija ništa ne deluje. Bolovi su se nastavili istim i većim intenzitetom, a ja sam doživela da mi sestre i doktori, na moje zapomaganje i tvrdnje da i dalje sve osećam, u lice ponavljaju kako lažem i da moram odmah da se smirim.

U trenutku kad se sam porođaj primakao, opet par sati kasnije, bila sam potpuno sama, osetila sam da beba kreće i pozvala sestru da dođe. Od nje sam dobila: „Šta se samo buniš, ćuti tu, nećeš ti još“. Morala sam da se napnem i da joj pokažem bebinu glavu da bi neko prišao da mi pomogne.

I prođe taj porođaj, dobiješ dete, obuzet si milion i jednim osećanjem, pa ti manje teško sve loše što ti se dešava. To što, na primer, pre nego što ti prvi put dođe patronažna sestra, druga sestra te „pripremi“, naredi ti da ustaneš da središ sobu pod konac „da patronažna ne bi vikala na tebe“.

Onda dva dana kasnije, nonšalantno počnu da viču na tebe, zašto stavljaš bebu da spava na levoj strani kad joj je slomljena ključna kost, iako ti niko nijednog trenutka nije rekao da je tvom detetu slomljena ključna kost, a onda kad počneš da plačeš neutešno, luda od hormona, emocija, bolova i umora, pa ih pitaš kako si mogla da znaš, one ti kažu „pa što nisi pitala“ i počnu još više da viču, ali sebi u bradu, kako smo „svi mi pacijenti katastrofa i kako nam ne treba ništa ni pričati“. A kad sutradan pitaš smeš li da dojiš bebu na desnoj dojki, s obzirom na taj prelom, onda je bio problem što si postavila pitanje, jer „vi majke od svega morate da pravite dramu“. Ali tačno je, to budu samo tri, četiri dana i brzo nastaviš dalje u svoj stvaran život.

Ostaje ti samo nada da će te, kao majku, na drugim mestima bar za trunku više poštovati i tretirati dostojanstveno. Možda nekome ipak padne na pamet da si ti to zaslužila. Nada, svakako, umire poslednja.