Magazin

Oštra konkurencija za TOP 5 Vučićevih poltrona i ulizica, stari asovi i mlade nade

poltroni
Printscreen / Collage

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i predsednik Srpske napredne stranke, funkcije koja je činjenično važnija i moćnija, poseduje i kontroliše svu izvršnu, zakonodavnu, ali i sudsku vlast u zemlji mimo Ustava, zakona i svih načela na kojima počiva jedna evropska država. U tu svrhu neophodno je imati poslušne saradnike, ljude koji će bespogovorno izvršavati sve zamisli svog političkog tvorca i koji pate od manjka dostojanstva i ličnog integriteta.

Još u osnovnoj školi deca negativno reaguju na poltrone i šlihtare. Neka vrsta gađenja prema takvom ponašanju rađa se u najranijem periodu, a onda život učini da mnogi pređu na tu tamnu stranu zarad ličnih beneficija, koristi i interesa. Sistem je skrojen da stvara poltrone i poslušnike. On ne trpi slobodoumne individue koje imaju svoje JA, koji ne žele da slepo izvršavaju naredbe nadređenog ukoliko se ne slažu sa postavljenim zadatkom i ciljem.

Teško je okupljanje ljudi slobodnog duha oko krupne društvene stvari. Potreban je široki konsenzus oko same baze principa, prioriteta i načina delovanja. Čitav niz stvari mora se prethodno urediti i obično takvi savezi ne potraju previše dugo. Problem je između ostalog posvećenost i iskrenost u namerama. Tu ljudi zalutaju od detinjstva i potencijala za velike stvari do utapanja u prosečnost. Prosečnost je uvek tužna ukoliko se ogleda u pogrešnim moralnim načelima koja mediokritete previše ne opterećuju u njihovim aktivnostima. To je jedno od objašnjenja zašto nema iskrenog i lančanog slobodarskog talasa.

To u Vučićevom lancu gotovo da ne postoji. Ukoliko pak, neka od karika pukne ta se šteta amortizuje vrlo brzo, a onda faktor vremena i naroda koji ne pamti duže od tri sekunde, završe posao kako bi lanac oko vrata društva ostao jednako snažan.

Narod i dalje u ogromnoj meri veruje jednom čoveku. Napravljen je mit, kult, polubožanstvo uz sveštenički blagoslov da smo srećni što su nam nebesa podarila Aleksandra Vučića. Narod veruje u njegove iskrene i najbolje namere iskazujući uporedo ogromno nepoverenje u njegove saradnike. Oni su potpuno nebitni likovi za prosečnog glasača SNS-a, jer oni su zamenjivi i sve dok ih predsednik autoritativno kontroliše država je bezbedna i nema problema.

Ko onda pristaje na ulogu poslanika, ministra pa čak i premijera u situaciji kada vaše ustavne nadležnosti aposlutno ne važe, već se vrednuje jedino reč predsednika stranke? Karakter takve osobe najbolje opisuju reči kukavica, beskičmenjak, razmetljivac, ulizica i poltron.

Sve te osobine sistem gaji i nagrađuje od najranijeg perioda. Poslušnost po svaku cenu, iako autoritet koji tu poslušnost zahteva možda nije u pravu. Dobar rukovodilac ima tu sposobnost da prihvati udarac na svoj ego, ume da prihvati dobronamernu kritiku i ceni ukoliko sagovornik i podređeni ima jak karakter i mozak koji ume samostalno da koristi.

Zašto naši političari biraju isključivo ljude koji su odgajani da idu uz dlaku svojim šefovima? Zašto se samo te veštine cene?

Armija poltrona i botova bez sopstvenog mišljenja formirala se u prethodnih desetak godina u okviru Srpske napredne stranke. Trka za najboljeg i najkorisnijeg bota neprestana je, a san svih drugova članova SNS-a je da se domognu samog vrha te eminentne liste istaknutih pojedinaca.

Tokom ove decenije na samom vrhu ove liste smenjivali su se Nebojša Stefanović, Goran Vesić, Marko Đurić, Aleksandar Vulin, Vladimir Đukanović, Zoran Babić, Marjan Rističević, bilo je i pokajnika kao što je Aleksandar Martinović… Ovoj veseloj družini pridružili su se i Ana Brnabić, Tomislav Momirović, kao i mlade snage Janko Langura ili Luka Kebara, jednojajčani blizanci nastali iz reproduktivnih stranačkih organa.

Teško je napraviti listu od top 5 Vučićevih botova. Ona se može krojiti na osnovu ličnih afiniteta, delotvornosti njihovih hvalospeva na račun Vučića ili kroz nivo bola koji osećamo zbog transfera blama kada slušamo njihovo dosadno podilaženje gospodaru svemira.

Ana Brnabić – Čale i njen šef

Ana je u naše živote „došla tiho, nezvana, sama“. Promovisana kao nestranački ekspert koji će Srbiju uvesti u moderno doba digitalizacije. Ministarsku poziciju u vladi svog šefa Aleksandra Vučića, zamenila je premijerskim mestom nakon njegove pobede na predsedničkim izborima. Nestranačka ličnost sa pomirljivim tonom postala je agresivan i ujedljiv funkcioner SNS-a.

Preuzela je premijersko mesto, po Ustavu najvažnije političko mesto, ali ona tu funkciju svakoga dana sve više unižava jer stranačkog predsednika koji je pre svega predsednik države i dalje u javnosti naziva „šefe“. Time premijerka više nego jasno stavlja do znanja svima ko je glavni u Srbiji, stavljajući partijsku hijerarhiju ispred državnog poretka.

Ana Brnabić je hodajući bilbord na kojem piše „Srbija ima slobodno, tolerantno i otvoreno društvo“. Ona je godinama služila i još uvek služi kao pokriće u očima inostrane javnosti, kao maskara režimu i samovolji Aleksandra Vučića.

Aleksandar Vulin – Kerber

Aktuelni ministar policije verovatno je najkonstantniji od svih na ovoj listi. Tu je od samog početka, u prvim redovima i više puta se dokazao kao najodaniji Vučićev vojnik. Vulin je godinama bio ministar odbrane, a tu funkciju je koristio da kolegama u regionu kaže sve ono što Vučić zbog svog imidža nije smeo i mogao.

Simo Spasić ima svoj megafon, a Vučić ima Vulina. Besednik, poeta, regrut, specijalac, crnokošuljaš, botaničar, komunista, nacionalista, levičar i desničar, tester javnosti i zdrave pameti…

Vulin je deo DNK ove vlasti. Nijedna njegova izjava ne može da prođe bez hvalospeva na račun Vučića, a poverenje mu se iskazuje iz mandata u mandat. Prošetao se Vulin kroz većinu ministarstava, a već godinama je i pored mnogobrojnih afera jedan od najvernijih čuvara naprednjačke vlasti.

Toma Mona – Paris Hilton jbt

Tomislav Momirović preuzeo je ministarstvo infrastrukture i velika većina domaće javnosti nije bila upoznata sa stručnim referencama zbog kojih Momirović zaslužuje tako odgovorno mesto. To se nije promenilo ni nakon godinu dana od preuzimanja funkcije, ali se Momirović svojski potrudio da opravda ukazano poverenje i svojim izjavama nametnuo se kao poltron u usponu koji se svakodnevno divi državničkim i ljudskim osobinama predsednika Srbije.

Momirović ne bira ni mesto ni vreme da uzdiže Vučića do božanskih visina, a neretko je i samom predsedniku neprijatno zbog njegovih reči. Toma Mona ne posustaje čak ni kada ga javno pred kamerama novinarskih ekipa Vučić tretira kao derište koje brljavi bez kontrole, jer je po sopstvenom priznanju u politiku ušao samo i isključivo zbog Aleksandra Vučića.

Toma Mona je satiričarima idealna zamena za Marka Đurića koji je zadužio ambasadorsko mesto u SAD-u. Moramo odati priznanje Tomi da se iskreno nametnuo kao predvodnik nove generacije poltrona i da je u prethodnih godinu dana apsolutno zaslužio mesto broj jedan na ovoj listi.

Langura i Kebara – Partijski jednojajčani blizanci

Janko Langura i Luka Kebara bruse svoj poltronski talenat u skupštinskim klupama i za kratko vreme dokazali su se kao naprednjačke zvezde u usponu. Narodna skupština pretvorila se u naprednu skupinu koja skuplja iskustvo za obračunavanje sa političkim protivnicima.

Langura je od fudbalskog golmana za kratko vreme transformisan u napadača, ali ne fudbalskog već partijskog, koji ne preza ni od fizičkog kontakta ukoliko se ukaže prilika, kao onomad sa Boškom Obradovićem. Otrovnog jezika Langura je produkt odrastanja u Srbiji devedesetih.

Mladić zadojen mržnjom i nevaspitanjem postao je narodni poslanik čiji je zadatak da ne misli, da izglasava zakone na zvonce i oštri jezik na pominjanje imena Dragan, Marinika, Vuk, Boško ili Mauricijus.

Sa druge strane, Kebara se ipak oslanja na verbalno razračunavanje sa nevidljivim političkim protivnicima. Mlada nada SNS-a postao je prepoznatljivo lice u domaćoj javnosti i umnogome simbolizuje poltronstvo mladih ljudi koji su, veruju neki, po prirodi stvari buntovni i neukrotivi.

Kebara je sve samo ne divlji i neukrotiv. Zapravo deluje preplašeno i duhovno uštrojeno, kao čovek od plastelina koga će oblikovati partijsko rukovodstvo po sopstvenoj zamisli.

Tužno je što se većina mladih ljudi gadi politike, ostavljajući tako prostor ovakvim sijamskim blizancima bez ljudskog obličja da sutra odlučuju u kom pravcu će naša društvena zajednica ići i koje vrednosti će biti poželjne, a koje prognane. Akademija mladih lidera SNS-a očigledno ne stvara lidere, već poslušnike bez integriteta.

Marko Đurić – Mister Bin ponovo u Americi

Marko je ovde isključivo zbog prethodnih zasluga. Nema sumnje da ga je Toma Mona uspešno zamenio, ali Đurić je ipak poseban šraf i uzor botovskoj armiji. On trenutno živi san svih mladih polaznika naprednjačke akademije, mladih poslanika i svih onih botova koji kucaju komentare po društvenim mrežama u nadi da će i sami dočekati tako veliko unapređenje i čast da predstavljaju svoju zemlju na najvišem diplomatskom nivou.

Mladi naprednjaci imaju ispred sebe dva primera malo starije generacije. Sa jedne strane Nebojša Stefanović koji je Vučićev zagrljaj prelako shvatio i koji sada ispašta zbog gubitka poverenja najvećeg živog Srbina. Sa druge strane, mogu se ugledati na Marka Đurića koji je iz sigurnog gnezda ispod Vučićeve suknje odleteo direktno u svet i to ni manje ni više nego u Vašington.

Marko je visoko postavio botovke standarde za sve buduće generacije mladih lidera, pa je iz tog razloga sve mučnije posmatrati kako se pomenuti trude da obore Đurićeve šlihtarske rekorde.

Iz petnih žila se čovek može napregnuti da razume ove mlade, isfolirano naivne i bolesno ambiciozne, koji ližući stope svog idola pokušavaju da se istaknu u moru konkurenata koji ne prezaju ni od čega kako bi im se to šlihtanje i isplatilo. Kako objasniti kada se tako infantilno ponašaju odrasli ljudi sa odgovornim funkcijama, poput Marka Đurića?

Možda mu iskustvo iz inostranstva pomogne da sazri, možda ga mnogi više ne budu posmatrali kao Mister Bina srpske politike. Znam da mu mnogi ne mogu i neće zaboraviti „Aco Srbine“, izmontirano trčanje po snegu za RTS, poskok aplauz i ono nestrpljivo iščekivanje aplauza dok Vučić saopštava izborne rezultate, kao ni onaj osmeh na kojem bi mu pozavideo i Fredi Kruger.

Marko je prešao botovsku igricu i sada je dočekao Ameriku. Kakve li snove sanjaju Langura i Kebara i druge mlade im kolege i koleginice?

Neprijatno je podsećati se svih njihovih gafova i sramotnih izjava. Prirodno mozak odbacuje svo smeće koje mu se nameće, a godinama smo zatrpani svakakvim glupostima i intelektualnim otpadom što nije lako podneti.

Konkurencija je zaista ogromna. Gde smestiti Vladimira Orlića ili Đukanovića, Marjana Rističevića, Mišu Vacića, Zorana Drobnjaka ili Babića, Gorana Vesića, Sinišu Malog, pa zašto da ne i Aleksandra Šapića!?

Nikako ne treba zaboraviti ni rolerkoster Aleksandra Jovičića koji je od stranačkog bota i talentovanog poltrona avanzovao do pozicije predsednika opštine Palilula, a onda sve to preko noći prosuo kako bi proveo ovu turističku sezonu u zatvorskom pritvoru.

Tu su, na drugom koloseku, osobe čija je reč nekada imala određenu težinu. Nenad Čanak, Čedomir Jovanović i njihov ortak iz skupštinskog restorana Vojislav Šešelj. Svi su postali poltroni i čestitam im na životnom uspehu.

Da je sreće i da ponovo mogu da prožive mladost, sa svojim karakteristikama bili bi fantastični kandidati za akademiju lidera SNS-a. Njihove političke karijere su završene, a zahvaljujući njima mi živimo budućnost sa Kebarom i Langurom.

Poltronstvo nije problem samo ovog doba, ali je tužno da se mladima i dalje uporno šalje poruka kako se očigledno više isplati biti nečiji nego svoj. Svi ovi ljudi samo su metastaze koje su se raspršile po čitavom društvu, a leka nema na vidiku. Tu nam ni vakcinacija ne može pomoći.

Dragi predsedniče, huljo nad huljama! Deca se prave iz ljubavi, a ne prodaju u roblje!

Antonije Kosanović

Traži smisao u vreme besmisla, rečima potkradajući emocije.

komentar

Klikni da objaviš komentar

1.2K Shares
1.2K Shares
Share via
Copy link