Poljubila sam žapca… i nije se pretvorio u princa

– ?!!!

– Jbt, tiše malo devojke, ceo kafe nas gleda! E pa, bilo je fe-no-me-nal-no! Šta da vam kažem, prvo cvetić, bela ruža, pa onda krstarenje gradom u tojotinom džipčetu s kožnim sedištima, sa sve romantičnom muzikom, a onda večera u vau restoranu, tatarski biftek… Cirkali smo krokan, al je skupo to vino, jebote, pet somova flaša! Sve u svemu, drage moje, tip je pun ko brod. Drži firmu za uvoz nekih mašina, ni ne zna koliko ima para, nekretnina, kola…

– Upade ti, Daco moja, sekira u med – reče Sneža osmehujući se usiljeno.

Ne, nije mi se učinilo, rekla bih da je u očima mojih pajtašica zaiskrila zavist. Nas četiri nismo stare drugarice, znamo se s faksa, ali smo se odmah skontale, izlasci, žurke, zajebancija, šmekanje frajera, sve super i naj. Utukle smo tako punih pet godina, ostalo nam je još malo do diplome na FTN-u, uskoro nas čeka (uzaludno) jurcanje za poslom a valja se i udati. Po mogućnosti dobro. Da se živi što lagodnije, ono, spremačica, guvernanta, letovanja, zimovanja, markirana garderoba, sjajan auto, vrhunski frizer, manikir, pedikir, teretana (po mogućnosti u kući), sa sve saunom i bazenčićem…

Ok, ne mora baš sve to, ali bar približno. Sirota Sneki daleko je od toga, njen Neša se zakucao na četvrtoj godini medicine, do diplome mu je ostalo pet svetlosnih godina, a gde su staž, specijalizacija, magistratura, doktorat… Normalan život, o udobnom da ne govorimo, imaće pred penziju, ako je gosn doktor uopšte zaprosi.

Nevena i Vanja su isto kao i ja, u protrazi za princom, napucane i 24/7 spremne za fatalni susret. Brale, tu se ni đubre ne baca bez tone šminke na sebi, do kontejnera se ide u uzanoj majičici sa sisama na izvolte, ko zna, možda macan istrči iz obližnjeg haustora.
Elem, meni se ta fora isplatila…

Na frajera sam naletela šetajući Astru, a on nije šetao ljubimca već sam sebe, s telefonom na uvetu. Moja životinjica mu je prišla i onjušila ga, razvukao je kez i prekinuo razgovor, pa smo zapodenuli neobaveznu žvaku. Sutradan – eto njega ponovo na istom mestu, kao slučajno, u skupoj kežual kombinaciji, smeška se, gle, opet ti… I tako, posle tri “slučajna” susreta, dođosmo do prvog dejta. Fakat, tip ima lovu, čak i manire, nije krimos, sviđam mu se, ovo bi s aspekta udavače moglo ispasti sasvim dobro. Ali…

Svojim pajtoskinjama nisam rekla ono glavno (nek malo crkavaju od muke) – uopšte me ne privlači, ali baš NIMALO! Zdepast je, pustio je trbu, ima kratke, ćevapčićaste prste i debeo vrat, kosa mu je proređena na temenu. Svaka druga reč mu je JA, pun je priča o sopstvenim uspesima i postignućima, svi ostali su ništarije i nesposobnjakovići. Kad smo se na rastanku poljubili, nije se pretvorio u princa, ostao je žaba, čoveče!