Kineski luk, kirgistanski pasulj… Šta sve uvozimo i skupo plaćamo, a ne bismo morali?

Uništena poljoprivreda i preskupa proizvodnja neki su od razloga zbog kojih Srbija uvozi i ono što bi mogla da proizvede. Pa tako skupo plaćamo kineski beli luk, kirgistanski pasulj, meso i mleko iz EU, a ne bismo morali.

Meso i mesne prerađevine, mlečni proizvodi, jaja, žitarice, povrće i voće – za sve te proizvode, samo u januaru ove godine, dali smo 108,5 miliona evra.

Kako objašnjava agorekonomski analitičar Žarko Galetin, uvoz treba posmatrati kroz prizmu snabdevenosti i kroz prizmu cene, piše Nova.rs.

To zapravo znači da postoje dva ključna faktora zbog kojih se bilo koji proizvod uvozi – ili domaća proizvodnja ne može da zadovolji potrebe ili je isplativije prodavati uvozni proizvod.

Beli luk iz Kine i pasulj iz Kirgistana

Voće i povrće iz uvoza u januaru nas je koštalo 50,3 miliona evra.

Galetin ističe da, kada je reč o svežem voću i povrću, potrebe variraju od kulture do kulture, jer neke vrste na srpskom području jednostavno ne mogu da se uzgajaju.

Međutim, jedna vrsta se posebno izdvaja – beli luk.

Dok se najveće plantaže belog luka kod nas nalaze u Šumadiji, Zapadnoj Srbiji i Vojvodini, velika količina u prodavnicama nije odatle, već tradicionalno iz Kine, Albanije, Španije i Turske.

Milioni se sipaju u kase inostranih proizvođača iz jednog razloga – isplativije je uvoziti nego prodavati domaće.

Zbog nižih cena u inostranstvu, dali smo ukupno 2,1 milion evra, a uvezli 1.060 tona belog luka.

Takođe, na količinu roda utiču i vremenske prilike – u Srbiji je svake godine sve manje kiše.

Slična je situacija i sa pasuljem – sve je manje površina na kojima se uzgaja ta vrsta, pa kada proizvedemo skoro 9.000 tone, uvezemo još oko 11.000.

Milione evra za pasulj dajemo Kirgistanu, potom Bugarskoj i Poljskoj.

Pored male domaće proizvodnje i niskih cena u inostranstvu, postoji još jedan razlog što smo toliko okrenuti izvozu.

Naime, tu je veliki broj međunarodnih ugovora o slobodnoj trgovini u koje je naša država ušla, kako ocenjuje Galetin, nespremna.

– Ti ugovori su suštinski dobra stvar, ali morate u to ulaziti spremni. Ako u to uđete nespremni, imate situaciju da jedete beli luk iz Kine koji više izgleda kao ping pong loptica nego kao luk, ali koji je jeftiniji, a to je našem stanovništvu glavni kriterijum. Nama u strukturi porodičnog kućnog budžeta čak 34 odsto ide na hranu, a u Nemačkoj 11 odsto. Što je siromašnije stanovništvo, sve više troši na hranu, kaže Galetin.

Meso i mleko iz Evrope

Jasno je da uslova za zadovoljenje potreba za mesom iz domaće proizvodnje nema, jer da ima – ne bismo samo u toku jednog meseca uvezli meso vredno 12,3 miliona evra.

Kako Galetin ističe, poznata je informacija da meso koje se u Srbiju uvozi iz Evropske unije potiče od životinja čija se ishrana sastoji od GMO hrane, ali to ne sprečava velike količine tog proizvoda da uđu u Srbiju i nađu se na rafovima.

Razlog je jednostavan – meso iz EU je jeftinije, s obzirom na to da su subvencije za proizvođače veće nego kod nas.

Iako Republički zavod za statistiku u svojoj analizi spoljnotrgovinske razmene mleko i jaja stavlja u istu kategoriju, opšte je poznato da su jaja jedan od glavnih uvoznih proizvoda. Na uvoz te dve namirnice je samo u januaru dato 18,9 miliona evra.

Galetin kaže da je mleko veliki problem, jer Srbija trenutno ne može da ispuni kapacitet od skoro milijardu i po litara mleka, koliko je potrebno na godišnjem nivou.

– Mi te potrebe ne možemo da zadovoljimo, situacija je vrlo slična kao sa mesom, kaže Galetin.

Vlasnik farme krava u okolini Kovina, Dejan Trajković, više puta je ukazivao na probleme sa kojima se suočavaju srpski mlekari.

– To što Srbija uvozi mleko je najveća budalaština, a sama proizvodnja je sistematski uništavana godinama, smatra Trajković.

Ima li rešenja?

Žarko Galetin kaže da ako mnoge druge države mogu da „pokriju“ sve potrebe uvozom, naravno da može i Srbija, pogotovo što imamo potencijale još bolje od pojedinih država sa velikom proizvodnjom.

Međutim, devastirani poljoprivredni sektor je posledica katastrofalne agrarne politike koja se u našoj zemlji vodi godinama.

Naravno, taj ključni sektor može da se poboljša, ali ne preko noći.

– Primera radi, od kada se rodi žensko tele, pa do prvog mleka koje daje, prođu dve i po godine, dakle treba vremena, ali i novca. Ne mogu da se donose kratkoročne promene, ne mogu da se gase požari od protesta do protesta, navodi Galetin.

Da kratkoročna rešenja nisu dobra smatra i Trajković, a prema njegovom mišljenju, za oporavak stočarstva potrebno je između pet i deset godina.

– Prema mom mišljenju, trebalo bi da se uradi i regionalizacija, da se napravi strategija u kom se delu države šta radi, u zavisnosti od podneblja, smatra on.

Izvor: Nova.rs