Ruski fotograf Dimitrij Kok godinama pasionirano fotografiše prirodu i divlje životinje, a svoj rad obogatio je snimcima polarnih medveda koji žive u napuštenoj meteorološkos stanici na ruskom ostrvu Vrangel.
Medvedi su zauzeli objekat koji je u potpunosti napušten i ostavljen prirodi pre tačno trideset godina, a celo ovo podneblje sada je jedan ogroman rezervat.
Dimitrijev umetnički opus ostavlja bez daha, a njegov fantastičan rad može se videti i na sajtu www.dmitrikokh.com
Nedavno je napisao članak o ovoj avanturi i načinu na koji su ove fotografije nastale.
View this post on Instagram
“Dugo sam sanjao da fotografišem polarne medvede. Pre nekog vremena moj hobi, fotografija divljih životinja, prestao je da bude samo hobi i pretvorio se u veliki deo mog života. A ako posvetite toliko vremena nekoj aktivnosti, onda bi vaši ciljevi trebali biti ambiciozni.
Najviše od svega volim da slikam velike morske životinje, bilo na kopnu ili pod vodom. Ne znaju svi, ali zoolozi klasifikuju polarne medvede kao morske sisare jer većinu svog vremena provode na ledu daleko od kopna.
A njihove šape imaju čak i mrežu.
Postoji samo nekoliko mesta na planeti gde se polarni medvedi mogu naći u velikom broju. Jedno od njih je rusko ostrvo Vrangel, rezervat prirode pod zaštitom Uneska koji se često naziva porodilištem za polarnog medveda.
Mesto je veoma nepristupačno, što može biti loše za turiste, ali je odlično za životinje.
Pripreme za ekspediciju na Vrangel trajale su skoro dve godine, a prošlog avgusta smo konačno krenuli na sever Čukotke na maloj jedrilici specijalizovanoj za ledena područja.
Prošli smo oko 2.000 km duž obale, zaustavljajući se u pustim zalivima i fotografišući sive i grbave kitove. Upoznali smo neverovatan broj različitih ptica, nekoliko mrkih medveda, morskih lavova i foka.
Išli smo na ronjenje u vodama Čukotskog mora, za koje se pokazalo da je puno života. Osećao sam se kao da sam u paralelnom univerzumu.
Prolazili su dani i nedelje. Pejzaži su se menjali desetine puta: sunčane šljunkaste plaže, strme litice, planine i tundre.
Konačno, nakon što smo prošli rt Dežnjeva i krenuli ka ostrvu Vrangel, počeli smo da nailazimo na plutajući morski led, što je bilo neobično za ovo doba godine. Pretpostavljalo se da će ivica leda biti mnogo severnije.
Jednog dana se očekivalo loše vreme i kapetan se približio malom ostrvu Koljučin da se skloni od oluje. Koljučin je poznat po polarnoj meteorološkoj stanici koja je na njoj radila u sovjetsko vreme.
Iako je stanica zatvorena 1992. godine, napušteno selo i dalje stoji na ostrvu.
Olujni vetar, kiša i zapuštene zgrade na stenovitim obalama, sve je poslužilo da ono što se dešava deluje nadrealno. Odjednom smo primetili kretanje na prozorima kuća.
Neko je izvadio dvogled i videli smo glave polarnih medveda. Magla, mesto dugo napušteno od ljudi, polarni medvedi – to je bio savršen ambijent.
Medvedi su šetali po kućama i među buradima davno ostavljenim na ostrvu. Na vidiku je istovremeno bilo oko 20 životinja, uglavnom mužjaka.
Ženke su se držale po strani sa svojim mladuncima, bliže obalama ostrva.
Burad su dobro poznat problem na ruskom Arktiku. Još u vreme SSSR-a u njima se dopremalo gorivo na stanicu, ali je bilo veoma skupo vraćati burad, pa su jednostavno odbačena.
Bilo je preopasno kročiti na ostrvo tog dana, pa sam slikao sa drona opremljenog specijalnim niskošumnim propelerima.
Koristio sam i određene zanatske trikove koji su mi omogućavali da uslikam životinje bez da ih uznemiravam.
Posle nekog vremena, medvedi su praktično ignorisali neobično zujanje.
Kasnije sam pitao jednog od vodećih ruskih stručnjaka za polarne medvede, Anatolija Kočneva, šta uzrokuje ponašanje životinja – zašto vole da sede u zgradama?
Biolog, koji je dugo godina radio na Čukotki i na ostrvu Koljučin, rekao mi je da su, pre svega, polarni medvedi po prirodi veoma radoznali, pa uvek pokušavaju da prođu kroz svaki otključani prozor ili vrata.
I drugo, nažalost, ove životinje su se tradicionalno lovile, pa te kuće koriste kao vid zaštite od ljudi.
Ali onda mi je rekao nešto još zanimljivije. Ispostavilo se da se medvedi veoma retko pojavljuju na ostrvu u tolikom broju.
Niko ne zna zašto, ali jednom u devet godina plutajući led leti ostaje blizu obale. Shodno tome, medvedi ne putuju daleko na sever sa ledom, kao i obično, i naseljavaju se u napuštenoj polarnoj stanici.
Videli smo dokaz za to kasnije kada nismo sreli gotovo nijednog medveda na severnom delu ostrva Vrangel.
Iako je prošlo nekoliko meseci od ekspedicije, još uvek ponekad vidim polarne medvede u raspadnutim prozorima pred mojim očima kada zaspim.
I gledajući trenutno glavnu fotografiju u mom životu, onu koja se zove Kuća medveda, mislim da će pre ili kasnije sve stvari koje je napravio čovek na Zemlji prestati da postoje – zgrade, automobili i kompjuteri će dočekati svoj kraj.
Ali život je večan. Ovi medvedi će nastaviti da love, plivaju među ledom i istražuju ostrva čak i kada civilizacija prestane da postoji.
Ali život će ostati večan samo ako mi ljudi konačno počnemo da brinemo o planeti i živim bićima kojima je potrebna naša zaštita.”
Dodaj komentar