Poštovani Aleksandre,
Ovo je već drugi put da Vam pišem pismo u dve godine. Reći će ljudi da sam se smrtno zaljubila, iako znaju da se pisma pišu i kad se doživi duboko razočaranje.
Napisala bih ispred Vašeg imena i funkciju, ali budući da ste poslali pismo mojim roditeljima – penzionerima „samo“ kao Aleksandar Vučić, onda i ja pišem Vama „samo“ kao Aleksandru. Mislim da je to korektno.
Na maminom licu, dok je čitala pismo, videla sam neki tračak ozarenosti u rangu „ne moraš da platiš grejanje ovog meseca“. Nemojte se zanositi da je to zbog ljubavi i podršci prema Vama, u pitanju je refleksno reagovanje na reč „povišica“, iako joj praktično vraćate ono što ste joj tokom bajnih reformi uzeli, ne pitajući je.
Tata je odmah rekao „kakvo jeftino skupljanje poena“, što je naravno jedina istina.
Od 1,7 miliona penzionera u Srbiji cenim da je preko 1,6 doživelo blaže aritmije i povišenje pritiska, jer im se „predsednik Aleksandar lično obratio“, pri tom ne razmišljajući odakle Vama njihove adrese jer su iz PIO Fonda ( koji ima evidenciju o svim penzionerima u Srbiji ) rekli da nikome nisu dali podatke o penzionerima.
Takođe, penzioneri vole kada dobiju pismo, jer su im deca i unuci zbog fenomenalnog stanja u državi mahom pobegli preko, pa su usamljeni i malo ko ih obilazi i razgovara sa njima.
Vi im nekako dođete i kao sin i kao ćerka i kao unuče i kao preminula supruga ili suprug, kao komšija, najbolji drug, Deda Mraz, rame za plakanje i oslonac koji su izgubili.
Dobro znate, Aleksandre, gde su slabi i da vole pažnju i to vrlo perfidno koristite, ližući preko 1.7 miliona koverti o ko zna čijem trošku poslatih.
Meni ste takođe izazvali aritmije, posebno kada ste izjavili:
„Kao da smo mi voleli to što smo morali da napravimo, doveli su nas lopovi, kriminalci, pljačkaši do ivice propasti, uništili penzioni fond. Ljudi kažu ‘zaradili smo te penzije’. Zaradili ste, ali, ja im kažem ‘tog novca nema, pojeli su, potrošili su’…“.
Ok. Pokrali nas i uništili do ivice propasti svi političari pre Vas, ali nije mi jasno zašto ste se odlučili da budžet oporavljate smanjujući penzije „divnim“ ljudima (kako im se obraćate u pismu), umesto na primer da ste samo ispoštovali ono „nema zapošljavanja u javnom sektoru“?
Ovako, nastavili ste da zapošljavate svoj kadar i plaćate ga iz budžeta koji punite otkidanjem od penzija. I sad kad ste budžet navodno “oporavili”, šaljete pismo penzionerima da im se zahvalite što su na svojim umornim krivim leđima izneli reforme za čije iznošenje nisu ni bili pitani.
Meni i meni sličnima pismo od Vas nikada neće stići na kućnu adresu, jer meni nemate od čega da skidate i otkidate.
Iako sam diplomirani politikolog od vaših se ja teško gde mogu zaposliti i dati svoj doprinos. A lizanje dupeta, botovanje, deljenje sendviča, pozivanje ljudi na telefon, ubacivanje promo materijala u sandučad i držanje merdevina ostrašćenom kadru koji bi Vam bubreg dao…nije mi primamljivo i predstavlja onaj put kojim ne bih gazila, koliko god zbog toga ludom bila deklarisana.
Bolje i luda nego međ ljudima koji govore “vazduplohov” i pišu “koi” i “precednik”.
Možete li da zamislite kako se oseća mlad čovek koji je diplomirao zahvaljujući poštenim roditeljima radnicima, a onda pere usrane šajbne na lokalnoj pumpi?
Možete li da zamislite kako se osećaju lekari i medicinske sestre koji pakuju kofere i odlaze od svoje porodice i svega što im je poznato u Nemačku da bi tamo zaradili ono što ovde neće ni za tri života?
Možete li da zamislite kako je diplomiranom tehnologu koji slaže palete u hladnom magacinu ili diplomiranom biologu koji prodaje bebi opremu ili diplomiranom arhitekti koji polaže dozvolu za C kategoriju da bi vozio kamion i zaradio za porodicu koju će viđati svaki petnaesti dan?
Možete li da zamislite kako je porodici koja živi od minimalca?
Možete li da zamislite kako izgleda i kog je ukusa obrok za porodilje i zavesa u kupatilu koje „nije za upotrebu“ a krv lipti među nogama, ne staje?
Možete li da zamislite kako izgleda kad skupljate novac preko mreža za lečenje bolesnog deteta?
Možete li zamisliti da ste u koži čoveka kome se „seče“ struja za 6.700 dinara dok se Tomislav Nikolić sa suprugom i taštom baškari u vili na Dedinju što će budžet na mesečnom nivou koštati oko 4.000 evra?
Top 10 karikatura Aleksandra Vučića
Znate li koliko je 4.000 evra puta 12?
Znate li da će bolesnik koji je prošlog meseca stavljen na listu u Institutu „Banjica“ biti operisan u januaru 2022. godine? I da trenutno 72.540 ljudi u Srbiji čeka na razna snimanja i operacije? (izvor Politika)
Znate li da se u Srbiji svaki dan ubiju četiri osobe?
Možete li da zamislite da ste porodilja i da dobijate naknadu od 1.000 dinara po Novom zakonu?
Možete li da zamislite da ste pošten, vredan, učen čovek u Srbiji danas?
Možete li da zamislite da vam treba antibiotik, a nemate para da ga kupite?
Možete li da zamislite da ste žrtva nasilnika koji slobodno šeta ulicom, nekažnjen?
…
Mogla bih do sutra, pri tom uopšte ne misleći da sam “negativna” ili da potkopavam sistem.
Zlatno doba o čijem početku pričate za mene lično će početi ne onog momenta kada nam budžet bude zahvaljujući penzionerima doveden u normalu, već kad budem mogla da dobijem posao bar u desetoj firmi u kojoj konkurišem, kada u javnom sektoru prestanem da srećem Vaš kadar na izmišljenim radnim mestima, kada prestanu da postoje izmišljena radna mesta, kada budem mogla da snimim lumbalni deo kičme u tekućoj godini u kojoj mi se bol javio, kada mladi počnu da pričaju o ostanku, a ne o odlasku iz zemlje, srećni što uskoro postaju roditelji kojima će država pomoći bar prve godine u podizanju deteta, kada se medicinske sestre i doktori ne budu istresali na bolesnike jer im je plata mizerna, a za Nemačku su stari, kada nejako siroto dete prestane da se plaši odlaska u školu, jer zakoni koji ga štite od vršnjačkog nasilja su rigorozni, kada ljudi humanitarci prestanu da se deklarišu kao najveći zlikovci u zemlji, kada rijaliti programi budu zabranjeni, kada se zločinci budu adekvatno kažnjavali, kada mladi prestanu da se osećaju kao promašeni slučajevi jer im se svakodnevno plasira da su novac, prestiž, bahatost i egoizam poželjni.
Za mene će zlatno doba početi onog momenta kada prestanem da se stidim zbog svih pojava i ljudi koji se ovde šire ko plesanj, kada se budem osećala u svim sferama sigurno. Kada mi nestane ova knedla u grlu nikla zbog svega što vidim, čujem i na koži osetim.
I za kraj, poštovani Aleksandre, suficit u budžetu nije jaka stvar sve dok imamo suficit u partijskom zapošljavanju, bezakonju, korupciji i prostakluku.
To vam je ko u braku, jebeš sav novac ako se ja kraj tebe ne osećam sigurno i voljeno, ako me tučeš, varaš i živiš uspravno na račun moje savijenosti.
S poštovanjem, Jovana Kešanski.
Ajde da budemo realni, uzo je, uzeo, pre njega su uzeli mnogo vise i niko se nije potrudio da vrati bar deo toga. Meni su uzeli moj kompletan minuli rad, dali mi akcije za firmu koju smo zajednicki mi zaposleni radeci gradili i odvajali za njen rast. Dosli su besni kupili firme, pa osnovali cerke firme preko kojih su isisali kapital iz kupljenih firmi, nas minuli rad obezvedili i doveli u stecaj, i preko noci smo se nasli na ulici liseni svega sto smo 50 godina stvarali. Zakljucujem nije on najgori, bilo je mnogo gorih od njega, o njima se nikada nije pisalo, oni su danas prebogati i prepunih dzepova. Vucic je uzeo ali bar je priznao da je uzeo i trudi se da vrati ono sto je uzeo.