Magazin

Reči srpskog pilota dok leti iznad Srbije odzvanjaju i nakon 20 godina

pilot
Foto: Zoran Modli Fejsbuk

Nostalgija je nešto sa čime se bore svi ljudi koje napuste svoju zemlju. Neki je podnose lakše, neki teže, ali ona je uvek tu. Novinar Zoran Modli podelio je na svom Fejsbuku jednu divnu priču o ljubavi prema otadžbini. U glavnoj ulozi je srpski pilot koji je posle duže vremena u stranom avionu leteo iznad Srbije.

Aleksandar Jovanović iz Mladenovca, tada pilot kompanije “Kargoluks” iz Luksemburga, poslao je 2000. godine pismo Zoranu Modliju, u kojem je opisao svoje uzbuđenje, te i razgovor sa kontrolom letenja u Beogradu, kada se tokom leta na relaciji Luksemburg – Abu Dabi, našao nad teritorijom Srbije.

Modli je ovo pismo prvobitno pročitao tokom emitovanja emisije ZAIR iste godine, da bi se prošle ono našlo i na njegovom blogu, Modli, piše Blic.

Sadržaj vam prenosimo u celosti.

Džambo u zvezdanoj noći.Možda se ne bih ni setio džambo-džeta koji je jedne davne noći protutnjao iznad Srbije na…

Gepostet von Zoran Modli am Sonntag, 28. Oktober 2018

– Zdravo gospodine Modli,

Noćas sam preleteo preko moje Srbije. Dvanaestog marta ujutro u 01:03 bio sam tačno iznad Mladenovca. Na visini od 33.000 stopa. Ti znaš i možeš da zamisliš kako je lepa moja Šumadija sa 10.000 metara visine. Preko Beograda, Mladenovca, Kragujevca i Niša, prema Sofiji. Letim po svim kontinentima sveta, ali samo moji srpski gradovi sjaje u noći toplinom koja može moje srce da ugreje. Osećao sam se veličanstveno. Frekvencija 123.775. Rekao sam:

“Dobro veče vam želim, Beograde i puno pozdrava, Cargolux 794, visina 33.000 stopa, kurs ka Beogradu.”

Kontrolor je bio zbunjen i nije znao šta da mi kaže. Očekivao je strani avion koji se obraća na engleskom jeziku. Na njegovo iznenađenje, to je bio Srbin u “boingu” 747-400 koji prvi put u svome životu vidi svoju otadžbinu sa samo moga, srpskog neba.

Moje nebo miriše lepše nego bilo šta na ovome svetu. Moje nebo, moja prošlost, prokleta srpska dušo, prokleti živote. Luxemburg–Abu Dabi, prvi put u mom tridesetdrugom letu prelećem moju malu otadžbinu za 20 minuta, moje korenove, moje nasleđe i kulturu, moju ogromnu Srbiju, moju nadu.

Kontrolor mi odgovara:

Gepostet von Zoran Modli am Donnerstag, 3. Januar 2019

“Dobro veče, Cargolux 794, ko ste vi gospodine?”

Ja mu se predstavljam punim imenom i poreklom, a on kaže, “Želim ti, zemljače, da još 30 godina letiš uspešno iznad srpskog neba, živ bio.”

Krišom sam plakao u noći da moj kolega ništa ne primeti. Šta on zna šta je Srbin, srpska duša, ljubav prema napuštenoj zemlji, slomljeno srce siromašne šumadijske duše, koja svoje korenove nikako ne može da zaboravi i koja nosi večne bolove u grudima od onoga dana kada je ognjište napušteno, prokleti živote. Ovu noć neću nikada zaboraviti. Moja Srbija, veličanstvena u noći, obasjava nebo kao da je pun mesec, kao da je dan, a ja prepoznajem gradove i sela kao da već po stoti put letim preko svoje kolevke. Ne treba mi dan da bih video reke, planine, kotline i srpske ravnice. Osećam moju Moravu kako pulsira u svom koritu. Vidim Avalu, mirišem Kosmaj, Zlatibor mi se smeje u lice, zemljo moja. Srpsko proleće miriše.

Gepostet von Zoran Modli am Donnerstag, 3. Januar 2019

Moje srce želi napolje iz grudi. Nisam bio spreman na ovu eksploziju osećanja i emocija. Prokleta slovenska duša me muči i ne da mi mira u ovoj noći. Podseća me koliko ljubavi je u stanju da akumulira i reprodukuje u onim momentima kada smo ranjivi i slabi. Ipak sam zbog toga srećan, jer to me razlikuje od ostalih Evropljana. Još uvek sam u stanju da patim i plačem kada mi je do toga. To je naša snaga. Mi nismo zbog toga slabi, mi smo žive duše sa svim vrlinama i manama. Mi znamo da nosimo naše bolove i radosti na našem bedru. To nas čini jačim u poređenju sa ostalim svetom.

Abu Dabi, 12. marta 2000. u dva sata i 15 minuta posle ponoći. Aleksandar Jovanović -stajalo je u pismu.

Gepostet von Zoran Modli am Donnerstag, 3. Januar 2019

Iako je prošlo mnogo godina od tada, ova priča je ponovo aktuelna na društvenim mrežama. Jer, iako se izgledi gradova i sela menjaju, jedna stvar uvek ostaje ista. A to je ljubav i osećaj nostalgije prema domovini i kući, kada smo negde, tamo daleko, što se u narodu kaže “u tuđini”.

Fascinantna priča autora Malog princabo tome kako je mali osmeh pobedio veliku smrt

PARTNERI SAJTA


249 Shares
249 Shares
Share via
Copy link