Antiratna himna „Slušaj ’vamo“, koja je obeležila period ranih devedesetih godina, nažalost nikada nije gubila na aktuelnosti, ali se povod za njen gromoglasan proboj kroz zvučnike menja iz jedne u drugu okolnost obeleženu sukobima ili u najmanju ruku ‘zveckanjem oružjem’.
Originalno je nastala kao reakcija miroljubivih umetnika iz Beograda na ratna dešavanja na prostoru nekadašnje Jugoslavije, na slike i prilike ubijene dece, nečijih sinova, kćeri, majki, očeva, braće, sestara…
Nemoćni da prekinu sukobe i ohlade usijane glave, članovi grupe EKV, Partibrejkersa i Električnog orgazma odlučili su da svoj uticaj na omladinu nametnu distorzivnim rifovima i provokativnim tekstom.
Njihov zajednički projekat nazvan je Rimtutituki, a on je juče proslavio punih trideset godina od objavljivanja. Tek osmišljena numera protiv rata, mržnje i ubijanja, široj publici predstavljena je na demonstracijama, odnosno na okupljanju organizovanom bez ikakvih dozvola, te mračne ’92, kada su članovi benda u kamionu obilazili centralne beogradske ulice svirajući i pevajući ovu, tri decenije kasnije, legendarnu numeru.
Svi smo videli u proteklim godinama koliko je tačno da „ispod šlema mozga nema“ i koliko nam znači mir u kući, a situacija u Ukrajini još jednom potvrđuje da svima zapravo samo treba „mir, mir brate mir“.
Psihopate iz naših redova, kao i iz redova drugih naroda koji su zajedno sa nama činili Jugoslaviji, komšije iz današnjeg regiona, zajedno sa organizacijama i pojedincima spolja, nahuškali su brata na brata zarad materijalnih i geostrateških interesa, sa zlokobnim ciljem da većina nas bude siromašna, bedna, zatrovana, da se naš glas više ne čuje i da se naša suza prolivena u ime stradanja nedužnih ljudi ne vidi i ne oseti.
Ratni vihor silovito obuzima sve nas i pored organskog otpora prema smrti i nanošenju patnje drugom živom biću. Trudeći se da izbegnu tu šizofreniju, u pokušaju da ne dozvole pomračenje duše i uma, Milan, Cane, Anton, Gile, Čavke, Švaba, Jovec i drugi, napisali su, otpevali i odsvirali ovu pesmu, koja ostaje za nauk nama mlađima koji smo tada guzice sa pelenama po podu vukli ili se pak još uvek neki od nas nisu ni rodili.
Nas, njihovu decu, ta borba i višedecenijski kreativni izraz ustremili su na ispravan put pacifizma, čovekoljublja i traganja za dubinskim smislom našeg postojanja, kako smo i zašto svratili na ovu planetu i koji je cilj naše posete Zemlji.
Njihov odgovor je bio i ostaće večan i nepromenjiv – LJUBAV.
Iz Zadužbine Milana Mladenovića juče su se oglasili povodom jubileja.
„Podigli su glas protiv mobilizacije i rata. Bio je to njihov način da se suprotstave mržnji i i ratnohuškačkom ludilu koje je zavladalo tadašnjom Jugoslavijom. Bend su nazvali Rimtutuki, a ‘Slušaj ‘vamo’ je do danas ostala možda i najdirljivija i najiskrenija antiratna himna na našim prostorima.”
Mnogi ljudi, tadašnji klinci, koji su tog dana napunili ulice prateći kamion u stopu, nisu više među nama. Neki su otišli ‘preko’ tražeći baš taj „mir brate mir“, dok su se nažalost mnogi preselili u neku drugu dimenziju večnog postojanja. Ostale su uspomene, ostala je muzika i emocija koja je oblikovala naša shvatanja sveta i naše uloge u njemu.
U vremenu kada mnogi umetnici biraju da ćute, glasno, najglasnije, zarad istog tog ličnog profiterstva, glas ovih ljudi prodire jednako snažno svih trideset godina. Verujem da su se mnogo puta zapitali da li su ispali budale, da li su mogli i drugačije zarad svog i dobra svoje porodice, ali nemam sumnju da im je kroz delić sekunde svetlost savesti dala vrlo jasan odgovor kroz vrednosti koje ih zapravo čine ljudskim bićima.
I zato i danas, kao nikada pre, moramo reći „mir, mir brate mir“.
Dodaj komentar