Selektor košarkaške reprezentacije Srbije Svetislav Pešić otkrio je tajnu uspeha ovog tima, a to je slogan iz romana Aleksandra Dime „Tri musketara“ – Svi za jednog, jedan za sve! Doduše, u Karijevoj verziji to malo drugačije zvuči, ali poenta je ista.
Selektirao je Pešić, ne tri već 12 musketara, a ekipa koja je ispraćena uz pognuta ramena i skrajnute poglede javnosti ima jedinstvenu priliku da uđe u nacionalnu i svetsku istoriju.
U nacionalnu su već ušli plasmanom u polufinale, jubilarni 10. put u istoriji, ali zlato koje se sada smeši i o kojem još uvek nije zgodno pričati sada se vidi mnogo jasnije nego pre utorka i 10 časova izjutra po našem vremenu.
Boriša Simanić bio je taj, takozvani X faktor. Čovek je žrtvovao bubreg za grb, dres, himnu, tradiciju i svoj narod. Organ umesto godišnjeg odmora, alkohola i hobija.
Neka to bude lekcija i onima koje proglašavaju za najbolje na svetu.
Boriša je žrtvovao i bubreg i slobodno vreme, rizikovao je život zarad minut – dva na prvenstvu sveta. Njegov primer mora biti prezentovan svim budućim generacijama sportista, košarkaša, ali i lekara, policajaca, vojnika, novinara… To su ljudi koji ujedinjuju, koji motivišu i koji vas vraćaju na „fabrička“ podešavanja.
Pešiću nacija duguje izvinjenje. To bi bilo pristojno sve i da je ispao još u grupi sa Kinom, Portorikom i Južnim Sudanom. Izvinjenje jer postoji način kako se ophodi prema šampionima. Ovo kažem i pored svesne kritike kako se poneo prema Teodosiću, sa svim Teovim vrlinama i manama.
Pešić iako blizu devete decenije ima i dalje tu neku ludačku energiju, ima način da priđe mlađim generacijama i privoli ih da postanu pravi tim. Šampionski tim. Neke stare nemaju veze sa godinama. Klasa ostaje klasa, odnosno Kari ostaje klasa.
Na kraju, prvi među jednakima svakako je kapiten Bogdan Bogdanović. Pravi lider, takmičar i pobednik koji je zaslužio svetsko zlato. Čovek je jednostavno stvoren da bude svetski šampion. Ako ga drugi slede, dopune i podrže ovaj tim ima taj duh, taj kvalitet koji može da pregazi i SAD, Kanadu, Nemačku, Letoniju, Sloveniju i Italiju. Svakoga ko se nađe na putu snova.
Nama navijačima ostaje da se „palimo“ i vrištimo uz TV, a igrači i stručni štab znaju šta treba uraditi kako bi se stvari postavile na svoje mesto. Na tron.
Hajde da ih podržimo u njihovim dečačkim snovima, hajde da osetimo ponos nacije nakon toliko dugo godina.
Svi za jednog, jedan za sve do 6. svetske titule!
Dodaj komentar