Šesnaest godina pre obnavljanja Olimpijskih igara, na Paliću je jedan Subotičanin pokrenuo sportsko takmičenje za koje istoričari iz ovog grada tvrde da je preteča modernog olimpizma. Zasluge se prepisuju Lajošu Vermešu, mađarskom plemiću i zaljubljeniku u sport koji je imao san da plemenite veštine približu nižim klasama i omladini iz tadašnje Austrougarske monarhije.
Pre nego je daleko poznatiji Pjer de Kuberten obnovio Olimpijske igre, Palićke igre već su pokrenule olimpijskih duh, ali su nažalost ubrzo gotovo potpuno zaboravljene i stavljene u drugi plan.
Porodica, sugrađani, etnolozi i istoričari pamte zasluge Vermeša za društveni život Subotice.
Sličnosti između Kubertena i Vermeša
Kuberten je rođen 1863. u porodici francuskih aristokrata i pobornika potonje poražene Pariske komune 1871. Tako izrasta u republikanca i patriotu sa internacionalnim pogledom na svet.
Kao mladić mislio je da će ga istorija pamtiti kao „velikog obrazovnog reformatora”, piše enciklopedija Britanika, ali se to nije desilo.
Sličan put proći će i entuzijasta Lajoš Vermeš, najstariji sin veoma bogatih ugarskih veleposednika. On je rođen 28. juna 1860. na Paliću nadomak Subotice. Otac mu je bio poručnik koji se borio zajedno sa vođom mađarske revolucije Lajošem Košutom 1848.
Od njega je nasledio ljubav prema gospodskim sportovima, to su bila takmičenja konja i pasa. Školovao se u Pešti u gimnaziji, gde su klasični jezici – latinski i grčki, bili među glavnim predmetima.
– On je bio u Pešti od desete do 18. godine i kao mlađi gimnazijalac počeo je da se bavi gimnastikom – kaže za BBC Mihalj Vermeš, Lajošev unuk.
U 17. godini Lajoš postaje prvak države na konju, to mu je bila prva medalja koja će mu dati vetar u leđa i okrenuti ga zauvek prema sportu.
– To mu je bio životni cilj – za sport je bio u stanju sve da uradi i da propagira sport i voljeni Palić – priča Vermeš, subotički profesor matematike u penziji.
On citira jedan dedin intervju, koji mu se posebno sviđa zbog „romantičnog prizvuka”.
– U najranijoj mladosti sam se verio sa sportom i ostao sam večiti zaljubljenik sporta – rekao je tada Lajoš Vermeš.
Omiljeni sport mu je bio velosiped – „gvozdeni konj” – preteča modernog bicikla, na kom je izvodio razne akrobacije, mačevao se i igrao polo.
Kako je sve počelo?
Upravo u gimnazijskim danima Lajoš biva nadahnut antičkom kulturom i Olimpijskim igrama.
– To mu je dalo ideju da sa mlađim bratom Nandorom i bratom od strica Belom i sa dugogodišnjim prijateljem Nikolom Matkovićem osnuje prvi gimnastički klub u Subotici 1880. Preko tog gimnastičkog kluba oni su počeli da organizuju olimpijske igre, a zvali su ih u to vreme Palićke sportske igre – kaže Vermeš.
Prve su održane 26. avgusta 1880, dok će prve moderne Olimpijske igre u Atini početi 1896.
– Sve se dešava u duhu Olimpijskih igara, ovde imam Kodeks amaterizma. Postavili su vrlo stroge kriterijume ko može da se takmiči, a taj koji se bavio profesionalno, kao nastavnik fizičkog vaspitanja nije mogao učestvuje – navodi Vermeš podatke na osnovu starih i dobro očuvanih fotografija i spisa.
Iako su počele skromno sa svega tri discipline – rvanje, bacanje tega i skok u dalj, svake naredne godine Igre su bivale bogatije. Mladi plemić nije žalio novce da izgradi vile za smeštaj sportista, nalik današnjem Olimpijskom selu. Pobednicima su sledile izdašne nagrade, a bilo je i mnogo publike.
– Posebni vozovi su uspostavljeni iz Segedina jer su Palićke igre bile vrlo interesantan događaj – dodaje Lajošev unuk.
Današnji palićki restorani imali su prvobitno drugačije namene – Mala gostiona bila je konjušarnica, a Riblja čarda fiskulturna sala.
U kojim disciplinama su se takmičili?
Organizatori Palićkih igara su sami kreirali razne sportske discipline, koje danas deluju pomalo neobično.
Sva tri skoka – u vis, u dalj i s motkom su se bodovali zajedno, na primer.
– Prilikom bacanja koplja i bacanja diska nije se merila samo dužina već je trebalo pogoditi i cilj. Bila je disciplina plivanje sa preprekama, na Palićko jezero bi bacili balvane, pa su plivači morali ili ispod ili iznad da otplivaju – navodi Vermeš.
Posebno je tadašnjoj publici bilo atraktivno takmičenje velosipeda na sedam kilometara dugačkoj ruti od Palića do Subotice i nazad, uz obilaženje ponegde nasutog peska na putu. U svaku od njih utkana je Vermešova sportska filozofija da sport mora da bude dostupan svakom čoveku i u svakodnevnom životu.
– Ona je u to vreme bila vrlo smela i napredna, jer u to vreme je sport bio privilegija samo bogatih – napominje Vermeš.
Dodaje da su na Palićke igre dolazili takmičari i cele Evrope, te su i sportski događaji u Beču i Budimpešti bili tempirani tako da se ne poklapaju sa ovim.
Obnova antičkih ideja
U 19. veku su vraća se antička ideja da je fizička kultura itekako važna i u tom kontekstu treba posmatrati život i rad Lajoša Vermeša, navodi etnolog Arpad Pap iz subotičkog gradskog muzeja.
Podseća na latinsku maksimu, koja tada oživljava – U zdravom telu, zdrav duh.
– To je druga polovina 19. veka i to je vreme kad su počela iskopavanja u Pompeji, Šliman je počeo da istražuje Troju, iako to nisu bila muzeološki ispravna istraživanja svakako su skrenula pažnju na klasičnu grčku kulturu. Tad je još jedanput posle renesanse oživela ideja o grčkom stilu razmišljanja, gde je spadao i sport – kaže Pap.
Vermeš sa 16 ili 17 godina stiže u Napulj, gde u arheološkom muzeju, koji je u to doba mlada institucija, sreće skulpturu Bacača diska. Diskobolosa je u originalu u bronzi izradio antički vajar Miron, ali je ona izgubljena, sačuvane su brojne rimske kopije u mermeru.
– To Vermeša podstiče na razmišljanje da sredstva, kojih je bilo prilično puno, nameni za sport. I 1880. godine kreće u ono što je nazvao Letnje sportske igre i to na Paliću, u voćnjaku koji je bio vlasništvo njegove porodice – dodaje Pap.
Dve godine kasnije su to već igre sa terenima, gledalištem, sa određenim definisanim sportskim aktivnostima.
– To može da se svrsta na neki način u preteču Olimpijskih igara – navodi Pap.
Beograđani gostovali i doneli međunarodni karakter
Da i Palićke igre dobiju međunarodni karakter, pomogli su učesnici iz Beograda, tadašnje Kraljevine Srbije kojom je vladala dinastija Obrenovića. Kada su se četvrti put organizovale 1884. došla su trojica Beograđana – dva službenika i jedan trgovac.
– Svaka čast Kubertenu, ali i pre njega mi smo imali čoveka koji je prepoznao značaj ideje olimpizma. Lajoš Vermeš je bio daleko ispred svog vremena, u to vreme sport je bio namenjen za bogataše. Konji, psi i to je to. A on je imao ideju da sport bude za sve i za decu, radnike, a ne samo za privilegovane i nije odustajao od sporta nikada – kaže subotički novinar Nikola Stantić.
Dve godine pre prvih Igara u Atini Pjer de Kuberten je 1894. na Sorboni organizovao Komitet za početak obnove sportskih igara.
– Na taj Komitet je pozvano i Gimnastičko društvo iz Subotice. Međutim, kako je ostalo zapisano deda je bio zainteresovan za organizaciju sopstvene Palićke olimpijade pa nije otišao – kaže Mihalj Vermeš.
Sačuvan je veliki broj dedinih fotografija, što nije bila česta praksa tog vremena. Pre pet godina Mađarski olimpijski i sportski muzej je izdao studiju „Lajoš Vermeš prvi mađarski sportski fotograf”.
Njegov unuk čuva knjigu u kojoj je skica mašine koja od nepokretnih slika pravi pokretne, kakva je tad, kaže, postojala samo u Americi. Da je Lajoš Vermeš mislio na svaki detalj pokazuje i podatak da je krajem 19. veka u Budimpešti imao fotografsku radnju, ne u komercijalne svrhe već je služila za promociju sporta.
– Vermeša niko nije naterao, a on je uložio silne pare. Imao je strašne ideje da izgradi brojne objekte za sportiste, ali i da dovede goste iz Budimpešte – pozorišne glumce koji su sa broda na jezeru takmičarima izvodili grčke tragedije – dodaje Stantić.
Kula za smeštaj sporstista, preteča olimpijskog sela
Vermeš je kao plemić i tokom mladosti i zarađivao od imanja, ali su pare uglavnom išle na ostvarenje njegovog sna – pionirsko opremanje sportskih igara.
– Godine 1884. napravio je elipsastu atletsku stazu obima 225 metara, okolo su bile tribine. To je prva zatvorena arena u tadašnjoj Mađarskoj – navodi Vermešov unuk.
Osam godina kasnije izgradio je i asfaltnu biciklističku stazu obima 500 metara – treću u tadašnjoj Evropi, posle Engleske i Nemačke.
– Ta investicija i izgradnja Sovine kule koštale su ga tadašnjih milion forinti, a komparacije radi, jedan službenik je godišnje zarađivao svega 300 – kaže on.
Njegov deda je izgradio 15 objekata pored Palićkog jezera, među njima i dve kule koje ga i danas krase – Sovinu kulu i palatu Lujza. Sovina kula bila je namenjena za smeštaj takmičara, a Lujzu je gradio za svoju majku, jer je rano ostao bez oca. Vermešov unuk kaže da deda Lajoš nikad nije opsovao, ni pio alkohol – živeo je sport.
Međutim, ostali takmičari uglavnom nisu bili tako disciplinovani.
Zbog tramvaja izgubio sve
Zalogaj koji finansijski nije mogao da proguta bila je želja da izgradi tramvajski saobraćaj od Palića do Subotice.
Zbog neuspeha tog projekta Vermeš je bankrotirao i sva imovina je otišla na doboš poput vile na Paliću. Tramvaj je kasnije zaživeo, ali ga nema na subotičkim ulicama od 1974.
Lajoš je kao sedamdesetšestogodišnjak subotičkim ulicama trčeći proneo Olimpijski plamen, na putu od Atine do Berlina. To je bilo 1936. godine. Iste godine dao je veliki intervju za mađarske novine.
– Nekad sam bio veoma bogat i jako sam puno trošio na sport i na Palić… Sada nemam ništa sem zdravlja i još nešto – doživotnu besplatnu kartu za tramvaj – istakao je Lajoš Vermeš uspomenu na jedan lični naivni potez u moru izvanrednih.
Nagrada, šetalište, spomenik
Subotica se dostojno odužila njegovom dedi, smatra Mihalj Vermeš. Podseća na podizanje spomenika na Paliću 2004. rad vajarke Vere Gabrić Počuča.
Stručni žiri u organizaciji subotičkih novina već godinama dodeljuje najboljem sportisti nagradu sa imenom Lajoš Vermeš.
Dodaj komentar