Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, opštiji od hramova.
Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kome se ukršta najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno i zlo.
Ivo Andrić
Iz tog razloga mi vam predstavljamo činjenice o novosadskom Mostu slobode, mestu gde nastaju najlepše fotografije.
Mnogim fotografima je baš ovaj most izvor inspiracije, a neki ovde fotografišu romantične momente, ali i mladence.
Most je služio Novosađanima 18 godina sve do momenta kada je 3. aprila 1999. godine srušen prilikom bombardovanja.
Novosađani su do obnove čekali sve do 2005. godine, kada su konačno prikupljena novčana sredstva za Most sobode koji se danas ubraja u simbole Novog Sada.
Glavni projektant Mosta slobode je akademik Nikola Hajdin. Rekonstrukcija je koštala 40 miliona evra i trajala je 2 godine i 22 dana. Svoje dvostruko drugo otvaranje, Most slobode je imao 7. oktobra, a pre dve godine je proslavio prvu desetogodišnjicu.
Ono što je malo poznato je da je most koji se nalazio pre bombardovanja pripadao snažanom privrednom poletu Novog Sada tokom 60-ih i 70-ih godina 20. veka.
Ovaj most je stvorio je uslove da se grad postepeno širi i na sremsku stranu tj. na područje Mišeluka i dalje prema padinama Fruške gore.
Urbanistički zavod Novog Sada je napravio prve takve uslove 1970. godine, a beogradska Mostogradnja je uradila idejno rešenje mosta.
Projektanti mosta su bili akademik Nikola Hajdin, Gojko Nenadić i Predrag Želalić, a glavni izvođač radova je bila Mostogradnja iz Beograda.
Pored domaćih firmi, angažovane su i strane kompanije, Ganz-Mavag iz Budimpešte bila je zadužena za isporuku gornje čelične konstrukcije i dva pilona, Stahlton AG iz Ciriha je izradila kose čelične užadi i Gutehoffnungshutte Sterkrade AG specijalna ležišta.
Radovi su počeli 22. septembra 1976. godine, kada je poboden prvi šip na levoj obali Dunava.
Ukupna vrednost radova na mostu, tunelima i dve petlje je bila oko 2.600.000.000 ondašnjih dinara, od čega je sam most koštao 1.430.000.000 dinara.
Novi most je bio povezan, sa novosadske strane, bulevarom 23. oktobra (danas bulevar Oslobođenja), a sa sremske strane, sa mosta se prolazilo kroz tunel pa preko petlje Alibegovac se izlazi na magistralni put Petrovaradin – Ruma, i dalje prema auto-putu.
A od petlje Alibegovac put je trabo da ide dalje preko doline i iza Karlovaca do one raskrsnice iza Maradika gde se danas (ovako obesmišljeno) odvaja put kojim može da se pređe na autoput Subotica-Beograd. Tu je zapravo trebao da se uključi saobraćaj iz Novog Sada, ali je na kraju negde neko drugačije odlučio. Sada je i petlja Alibegovac („Barutana“) prilično besmislena, a onaj put između starog BGD puta i autoputa potpuno.
Nakon bombardovanja, izgradjen je nanovo, ali delovi su sklopljeni kao da su ga sklapala mala deca na časovima tehničkog obrazovanja. Prvobitni most je bio bez grba i ulegnuća, kvalitetno izveden Kako naši stari kažu ; ko sebi i svome, a ovaj novi, grbav, sav iskrivljen kao da je neko zakidao na materijalu… ŠKART. Kako nije sramota strance koji su ga gradili ? Skoro da čovek poželi da ga ponovo sruše, pa da mi sami napravimo kako valja.