Ovo (ni)je tekst o Ani Bučević i o društvu u kom živimo

„Tekst o Ani Bučević“ je shvaćen kao tekst o Ani Bučević, na moju ne baš veliku žalost.

Uskratio me je za nekoliko pratilaca, što će meni, koja ih vijam želeći da budem veća faca od nje, teško pasti u narednim danima.

Takođe, okarakterisana sam kao osoba koja „likuje“ nad tuđim razvodom, kao „manja faca od Ane, pa mi krivo“, kao „omašila si temu“.

Ništa ja nisam omašila.

Ako mislite da jesam, onda smo se vi i ja omašili, jer ja pišem svoj stav, vi svoj, razlikuju se i mi smo se međusobno omašili.

Ali ako mi kažete da „likujem“ nad nečijim, bilo čijim razvodom ili da se takmičim da budem „veća faca“, onda samo vi mašite.

I to je onda sranje, jer vam mozak negde trokira.

„Tekst o Ani“ je tekst o društvu u kom živimo, u kom ljudi hrle da slušaju nju i njenog muža po velikim dvoranama, plaćaju karte, prosvetljuju se, grle i ljube s njom (a vamo oca nisu recimo dve godine zagrlili) a onda im ovi na mrežama daju na izvolte sav svoj „prljav veš“ ( mrzim ovaj opis, ali se podobnijeg trenutno ne mogu setiti).

On nju ruži, govoreći da je njegov rak iskoristila za samopromovisanje ( nije mu smetalo prethodne dve godine kada je to zajedno po dvoranama radio s njom), a onda se ona pravda hiljadama ljudi kako je on počeo da pravi izbore o kojima se nije konsultovao sa njom.

Koliko jadan moraš biti da potežeš kancer u priči o razvodu i ko „ima pravo“ da kancer koristi za punjenje dvorane?

Pevaj jebote, živ si, koga boli kurac ko je doprineo pobedi nad bolesti, moj tata uz svu našu ljubav nije uspeo.

I to je bila poenta dela o Ani koja se fenomenalno uklopila u jednu otužnu pojavu – medijsko pumpanje velikih ljubavi poznatih faca koje se isključivo mere cenom prstena, medenim mesecom, kreatorom venčanice, brojem zvanica, cene kuće u kojoj će poznati par živeti.

O ljubavi moje mame i tate nikad se neće pisati jer nisu poznate face, a i devet godina su živeli u podstanarskoj kući bez toaleta.

Nije nikome zanimljivo da čita kako od ničega stvaraš nešto.

Kako voliš uprkos pranju pazuha nad sudoperom.

Koga briga o penjanju na poljak i trpljenju gazdarice.

Samo galantno. Samo luksuz, bato moj. Samo da nam devojčice uče da pucaju visoko.
Visoko = materijalno. Da vibriraju, umesto da shvate da nema prečica u životu. Pa da se onda kad vibracija ne uspe, sjebu.

Samo „srodna duša“ ništa manje od toga. Samo povratak mami posle prve svađe. Samo kao ovi iz medija. Široko i „slobodoumno“. Proračunato.

„Jebo te bazen na Tašu, oću na jahtu!“.

Sa varijacijama na temu, jebo te jugo, jebo te šta si mi to kupio, jebalo te radničko odelo.

Omladina se kljuka nezdravim pričama. Niko više neće da se petlja sa sirotanom (gledajući na novčanik, ne na dušu). Niko više neće ništa da stvara, hoće sve na gotovo. Niko više ne želi mirnu odanu ljubav, samo pompeznu, dobru za predstavljanje na mrežama.

Briga me ko se razvodi i koliko puta, dal je voleo ili se folirao,

ali mi je važno šta se omladini potura.

Ljubav je i poljak koliko i mermerno kupatilo. I srebrni verenički prsten koliko i onaj od brilijanta.

Svako bira ljubav koja mu prija.

Baš kao i koga će da slepo prati. Da mu veruje.

Neko Ani, neko sebi, neko ni Ani ni sebi, a neko nikome.

I sve je to ok dok ne počne da na bilo koji način remeti, urušava, prlja zdrave vrednosti i zajebava zdrav razum.

Jer ne trebaju nam debilne, već koliko toliko stabilne generacije koje će biti pre svega sposobne da shvate suštinu, jer od ovih sa površnim, na prvu kapiranjem, sigurno idemo u kurac.