Magazin

Otpadnik iz niške favele postao je heroj, a pisanjem pobedio glad, udarce i strah

meti kamberi

“Hteo sam da dokažem da je sve moguće, pogotovo kada si primoran da se boriš. Napuštena omladina nemoćna da menja stvari srlja u destrukciju, poroke i socijalne devijacije. Ja to razumem… I sam sam bio takav i deo tog života uvek će ostati u meni”, priča za Nova.rs Meti Kamberi, autor romana “Grad bola”. Od deteta koja sa 12 godina nije znalo da čita Meti je u 19. stigao do svog prvog romana.

Rođen je u Nišu, kako sam kaže, u dubini Cigan-male.

“To je svet potpuno drugačiji od onog koga poznajete. Neki ljudi kažu da podseća na brazilske favele; to je deo grada gde postoje sasvim drugačiji zakoni, ulice ne liče na ulice velikog grada kakav je Niš. Stanovnici tog geta se drže zajedno samo kada je to potrebno, a kada nije, možete ostati sami i napušteni u mrklom mraku svog postojanja”, opisuje mesto odakle potiče.

Najranije uspomene vežu ga za trošnu kućicu, gde je živeo sa majkom i braćom, i za asfalt niških ulica “na kom je pokušavao da isprosi koji dinar, jer bez određene sume novca nije smeo da se vrati kući”.

“Put svakog napuštenog i zaboravljenog deteta nije njegovom voljom izabran, i blaga je reč da nije lak. Napuštena deca se bore sama sa svojim strahovima i hvataju se u koštac sa surovom realnošću još od malih nogu. Moje najranije detinjstvo i nije bilo ono što bi se detinjstvom moglo nazvati. Ne sećam se da sam imao omiljenu igračku, jedino čega se jasno sećam su glad, strah, batine i bol”, prepričava Meti svoje najranije uspomene.

Glad u hraniteljskoj porodici

Pre nego što je sa 12 godina stigao u dom za napuštenu decu, nekoliko godina je boravio u hraniteljskoj porodici. Navodi da nije imao sreće sa starateljima i za taj deo života kaže da mu nije doneo ništa dobro.

“Hranitelji su pokazali veoma malo ljudskosti prema meni. Ako već ne mogu da ti pruže ljubav, mogli su bar da mi pruže par zdravih patika i redovne obroke. Velika fizička glad je glavna asocijacija na taj period mog života. To nikada neću razumeti, što se tiče hranitelja”, ističe.

Priseća se da je u tom periodu bio nezainteresovan za normalne aktivnosti svojih vršnjaka, ali i da je bio meta konstantnog maltretiranja školskih “drugova”. Tako da je više bežao iz škole nego što je boravio u njoj.

“Moja nezainteresovanost je zapravo bio bunt, neka moja borba, kojom sam tada pokušavao da zaštitim samog sebe od tog životnog perioda koji me je nemilosrdno gazio”, naglašava i kaže da veruje da je to delom razlog njegove nepismenosti do 12 godine.

Kada ga je socijalni radnik, kako opisuje, izvukao iz hraniteljske porodice, Meti nije imao predstavu šta ga čeka i sama ideja odlaska u dom mu nije ulivala poverenje. Sada misli da je dom bio upravo ono što mu je trebalo.

Dolazak u dom u prvim trenucima je bio užasno bolan.

“Saznanje da nema mog brata, majke, strah od nove sredine, od novih ljudi. Sve mi je bilo strano, novo i odbojno. Ali dobio sam krov nad glavom, redovne obroke, pomoglo mi je, jer sam shvatio da u svom bolu nisam sam”, prvi su Metijevi utisci po dolasku u dom.

Vaspitačica Emilija – druga majka

Upoznavanje sa vaspitačicom Emilijom Đurović, koju deca zovu teta Ema, promenilo je njegov život.

“Pre nego što sam došao u dom, poznavao sam neka slova, pokušavao sam da čitam, sričući reči i pokušavajući da nađem smisao gomili pročitanih slova. Dolaskom u dom, sećam se kako sam neveštim čitanjem zasmejavao teta Emu. Znao sam da stanem i poklonim se, kao pred nekom ozbiljnom publikom, i da onda probam da pročitam neku pesmu”, prepričava svoje probleme sa čitanjem.

Ema je, kako naglašava Meti, videla dete u njemu i bila vrlo strpljiva.

“Pomogla mi je da savladam čitanje i poturila neke dobre knjige. Tako je nekako i sve počelo. Poverovao sam joj da boja kože i ime nisu prepreka već trebaju biti podstrek. Počeo sam da čitam i učim. Naučila me je kako da iskažem svoje mišljenje, a da pri tome ostanem smiren i dostojanstven. Naučila me je kako da vladam svojim emocijama, i kako da se izborim sa svojim unutrašnjim strahovima”, priseća se.

Vaspitačica ga je ohrabrivala da se promeni i da počne da veruje u sebe.

“Koliko je samo trenutaka bilo u mom životu u kojima sam mislio da nešto ne mogu, toliko je bilo i onih u kojima sam bio siguran da mogu. Ali ne odmah, vremenom sa počeo da verujem da mogu. To me je naučila moja Emilija. Ona je bila glavna osoba u mom životu”, iskren je Meti.

“Pravi čovek velikog srca, puna razumevanja i širine da iskreno iz duše, sasluša, posavetuje i usmeri. Imam biološku majku koja me rodila i napustila, i drugu majku Emiliju koju sam našao u domu, koja me odgojila i vaspitala. Subina me je pogledala kada me je poslala u njene ruke. Ona me je najviše i ohrabrivala, i bila mi je, ne vetar, nego ‘bura u leđa’ za sve”, opisuje ulogu vaspitačice u svom životu.

“Svakom stranicom skidao sam sloj po sloj rana sa duše”

Ona ga je ohrabila i da počne da piše.

“Kako je vreme prolazilo, tako sam se i ja, pre svega najviše zahvaljujući mojoj Emiliji, oslobodio i uspeo da otvorim um za neke stvari koje su mi bile strane. Neverovatno je to, da kada sam naučio da čitam i pišem, i kada sam počeo da čitam knjige, koliko su te iste knjige meni postale bitne. Emilija je razumela moj poriv za pisanjem, i što je najvažnije, verovala je u mene. Znala je šta tom knjigom želim da kažem i postignem, šta želim da otkrijem, koga želim da pobedim”, ističe Meti i dodaje da nije imao podršku svih vaspitača za pisanje romana.

Knjige su mu, kako ističe, pomogle da nađe smisao i da se spasi beznađa. Počeo je da piše da bi pobedio svoje strahove.

“Svakom ispisanom stranicom romana, ja sam skidao sloj po sloj rana sa svoje duše. Nikada nisam voleo da budem iskren i večito sam duboko u sebi krio moje intimne stvari od drugih ljudi. Kada sam počeo da ‘ogoljavam’ svoj život na stranicama romana, shvatio sam, da time pomažem pre svega sebi, i verovao sam da ću pomoći i drugima”, kaže.

Roman “Grad bola” je skoro u potpunosti autobiografski, likovi su stvarni, a imena su izmišljena.

“Građu za roman nisam morao da tražim, osamnaest godina sam je nosio u sebi, nosim je i sada. Nosiću je zauvek” opisuje svoj roman.

Želeo je da ispriča priču ogromnog broja napuštene dece bez roditeljskog staranja, jer njegova priča “zapravo nije ništa posebno drugačija od bilo koje druge sudbine napuštenog deteta”.

“Romanom sam hteo da pokažem da je sve moguće, kada si prinuđen da se boriš. Kada si nemoćan da bilo šta promeniš, da na bilo koji način utičeš na svoj život. Zbog toga napuštena deca, zbog nemoći da bilo šta promene, srljaju u autodestrukciju, poroke i devijacije. Ja ih razumem, ja sam bio jedan od njih. I uvek ću biti. Kao što verujem da ću uvek i biti tu za njih”, zaključuje Meti.

Prvi utisci čitalaca, prema njegovim rečima, su – fenomenalni: “Šalju mi fotografije sa romanom u rukama i dirljive komentare i poruke”, kaže.

Pošto je ispunio svoj prvi san o kom je maštao kao dete u domu i izdao roman, Meti ima nove želje. Planira da završi fakultet i postane socijalni radnik. Cilj mu je da život posvetim deci ulice.

Imam 10 dece, država mi uzela dvoje, rekao sam – E, ne dam!

PARTNERI SAJTA


45 Shares
Share via
Copy link