Sahrana je svečan čin i treba da bude dostojanstvena, reči su kojima jedan svirač iz pogrebnog orkestra opisuje svoj posao. Njegovo je da u tome učestvuje svojom pojavom i svojim delom. Doći će, objašnjava nam, u crnom odelu sa kravatom, poneće svoju trubu, sviraće primerenu muziku i poslednji put pozdraviti pokojnika.
– Muzika za sahrane treba da bude nežna, nešto tiho što će možda malo da ublaži tugu na sahrani. Možda – ponavlja razumevajući bol onih koji ispraćaju.
„Tiho noći“ je, kaže, čest odabir. „Na te mislim“, „Kad bi ove ruže male“, „Što se bore misli moje“, „Nizamski rastanak“, „Noć je tako tiha“, „Bila je tako ljiepa“, pobraja za Telegraf.rs starogradsku muziku i romanse koje svira na sahranama.
– Najčešće sviramo „Tiho noći“ prilikom spuštanja, ili nešto po želji porodice, nešto što će da zvuči. Ako ja ne mislim da će nešto da zvuči, ja na to ne pristajem. Tražili su mi svašta, od nekih rok pesama, do kola – kaže navodeći da su pogrebni marševi primereni, ne i „nešto novije“:
– Sve što je bržeg ritma, življa muzika, mi to ne sviramo. Sahrana je jedna vrsta svečanosti, ne možete da dozvolite da to pređe u nešto drugo.
Kaže da se desilo i da dogovori propadnu.
– Meni to uopšte nije problem. Ja imenom i prezimenom stojim ispred orkestra i iza rada. Ne želim da pravim od sahrane cirkus – kaže za Telegraf, trubač Aleksandar Petraš.
Za njim su godine iskustva, što u vojnom orkestru, koji svira i sahrane, što za građanstvo. Najčešće su na pogrebu sa sveštenikom, gde svako radi svoj deo posla.
– U gradu, bilo koji da je u pitanju, sveštenik peva samo u kapeli ili crkvi i prilikom ukopa, a na selima, kada se ide u povorci kroz selo, peva se sve vreme u hodu, muzika pokriva deo – objašnjava ističući da je muzika pravoslavni običaj:
– Ali nisu venci. Venci i cveće su katolički običaj. Muzika postoji i kod pravoslavaca, a pogotovo kod katolika.
Retkost je da na sahrani bude samo orkestar.
– To se dešava ako pokojnik nije kršten, ako su samoubice… Tad znam šta se desilo – kaže navodeći da je sviranje na sahranama uprkos godinama rada emotivno iscrpljujuć posao.
Krenuo je da svira još iz vojske, pa su usledili ratovi i sahranjivanje boraca. Tada mu je bilo teško. Taman kada mu se učini da je postao imun na žalost, demantuje ga sahrana nekog deteta.
– Nije lako – kaže.
Dostojanstven ispraćaj
Objašnjava i da se sahrane razlikuju, te da je primer dostojanstvenog sahranjivanja ono što je video na groblju u Subotici.
– Grobari imaju crna odela, crne beretke, bele rukavice, crne cipele. Prvo nas ljudi vide. Bitno je i kako izgledaš. Sahrana je jedan svečan čin. Treba svi da budu primereno obučeni. Ja se čudim kada ovde dođu u minićima, trenerkama i šortsevima. Ne možete da dođete u papučama, to je logično – navodi šta je sve video i šta mu se nije dopalo.
Na sprovod odlaze po pozivu. Cena se razlikuje od mesta do mesta.
– U Beogradu je 15, 16.000, zavisno od groblja, a van Beograda je više. Ne mogu isto da koštaju Pazova, Lajkovac, Kragujevac i Niš – kaže navodeći da se na put polazi sa dva auta.
Iako pozvani, dešavalo se da sviranje bude prekinuto.
– Desilo se da krenemo da sviramo, da nas zaustave i kažu da će se neko onesvestiti. Naravno, plate. Nedavno smo išli u Niš. Isto smo počeli sa pogrebnim maršom, odsvirali „Na te mislim“, pa su nam rekli: ‘Nemojte sad, roditelji će da popadaju“. Posle je bilo nemojte ni sad, nego posle… Pripalo im je teško – objašnjava dodajući da je pratnja zapravo prekinuta.
Kaže nam i da su posmrtni govori uobičajena stvar na sahranama, te da ga često pitaju za mišljenje. Umesno je, smatra, da se na taj način oprosti od pokojnika.
– Na vojnoj sahrani ima govor. Kod Crnogoraca ima bar tri govora. Nekad me konsultuju, a ja kažem da bi bio red da se kaže par rečenica. Neretko je da to budu stranice i stranice. Razumem i to i podržavam – objašnjava.
Dodaje da godinama svakodnevno svira na sahranama, te da je posao bio utihnuo samo u prvim danima epidemije korone.
Dodaj komentar