Da li je onlajn peticija da se kazni ‘derišta’ koje je ubilo kerušu Kaju pravo rešenje?

Davno neka vest nije izazvala toliko žaljenje i zgražavanje, kao ona da je 12-godišnjak zakucao psu ekser u glavu.

Da je za ovo nepočinstvo optužena punoletna osoba, počiniocu bi pretila kazna i do dve godine zatvora. Ovako, navodni počinilac je maloletan, pa ne podleže krivičnom gonjenju.

Ipak, činjenica da dete ne može krivično da odgovara, nije sprečila deo javnosti da, umesto da postavi pitanje zbog čega se nešto dogodilo, zatraži „pravdu za Kaju“ direktnim kažnjavanjem počinioca. Tako je na sajtu za prikupljanje potpisa pokrenuta i peticija kojom se zahteva kazna za dečaka, a koja je vrlo brzo dobila značajnu podršku.

„Molim vas, u znak sećanja na Kaju, hajde svi da se pokrenemo i damo svoj potpis, pokrenimo peticiju da se kazni to derište, makar novčano. Ne dozvolimo da ovo prođe nekažnjeno…“, navodi se u opisu.

Peticija je pokrenuta u subotu, 30. maja, a u momentu pisanja ovog teksta imala je 11.370 „potpisa“ podrške, uz više od 40.000 reakcija na društvenim mrežama.

Iako je gnev javnosti, a posebno vlasnika pasa, u ovom slučaju jasan, postavlja se pitanje da li je „paljenje baklji“ i traženje kazne za dečaka pravo rešenje? Zamenik za zaštitu prava deteta Pokrajinskog ombudsmana Milan Dakić kaže za 021.rs da bi trenutno kazna bila možda i najlošije rešenje.

„Uvek se moramo voditi, naročito kada su deca u pitanju, najmanje restriktivnim merama. To što je zakonom isključena krivična odgovornost deteta od 12 godina ima svoje razloge. Moramo da vodimo računa o tome da dete koje napravi jedan ovako nasilan, užasan čin, na neki način jeste i žrtva, jer ispoljava simptome koji ukazuju na to da mu je potrebna pomoć.

Što se tiče onlajn peticije, blago rečeno takva reakcija je ishitrena, ona je užasna. Nažalost nije i neočekivana, jer vidimo da na istom sajtu postoje i peticije za ukidanje obavezne imunizacije dece, pa ne bi bilo neke velike razlike da je to nazvano ‘Peticija za povećanje oboljevanja dece od zaraznih bolesti’, s obzirom na posledice takvog ponašanja“, poručuje Dakić.

Naš sagovornik ukazuje na to da dete možda nije krivično odgovorno, što ne znači da i za njega ne važe neka opšta načela poput presumpcije nevinosti. U tom kontekstu, nije važno samo kako će odreagovati javnost, nego se velika odgovornost stavlja i na same medije i na to kako oni izveštavaju o ovako osetljivim temama.

Psihološkinja Mirjana Marković iz Centra za dečiju psihologiju kaže da kod dece koja zlostavljaju životinje uglavnom postoji ozbiljna porodična disfunkcija. Ukazuje na to da je važno da se u ranoj dobi otkrije ukoliko dete zlostavlja druga živa bića.

„Otkrivanje zlostavljanja životinja od strane deteta pružaocima zdravstvene mentalne zaštite može da ponudi priliku za ranu intervenciju i odvraćanje od nekih budućih agresivnih ponašanja. U ovakvim situacijama je najpre potrebno da su uradi istraživanje, da se utvrdi do kog stepena dete pokazuje empatiju prema životinjama.

Takođe, treba utvrditi i da li je bilo prethodnih sličnih ponašanja, da bi se prešlo na bilo kakvu dalju intervenciju. Dakle, potrebna je stručna pomoć, rad sa roditeljima, odnosno starateljima, i to je jedan dug proces za dete“, poručuje Marković za 021.rs.

Naša sagovornica kaže da u ovom slučaju postoji dete koje intelektualno može da shvati kako ponašanje je nepoželjno, te ono može da posledica nekog dubljeg psihološkog problema.

„Ovo jeste ‘crvena zastava’ koja signalizira potrebu za intervencijom. Međutim, sve ostalo što je osuda, a bez ikakvog prethodnog dubljeg uvida, može da bude kontraproduktivno, nije od pomoći“, dodaje Marković.

A neki koraci i jesu preduzeti na inicijativu Pokrajinskog zaštitnika građana. Prema Dakićevim rečima, obratili su se Centru za socijalni rad kako bi se ocenilo stanje, potrebe i rizici po dete.

„Pretpostavka je da je po svim zakonskim parametrima ovo dete već trebalo da bude korisnik socijalne, odnosno porodično-pravne zaštite.

Dakle, ako do sada nije bilo, od sada će biti. Očekujemo da nas Centar za socijalni rad izvesti o tome da li je izradio individualni porodični plan, koje usluge su sve pružene.

Odnosno, da se učini sve ono što je u okviru zakonskih ovlašćenja i, najvažnije od svega, da se učini ono što je u najboljem interesu za to dete u ovom trenutku“, dodaje Dakić.

On ukazuje na to da je u zakonu dobro prepoznato da je dete korisnik socijalne zaštite onda kada svojim ponašanjem ugrožava sebe i okolinu. U ovom slučaju je došlo do direktnog ugrožavanja okoline, što ukazuje da je neophodno da se detetu pomogne.

„Mi imamo veliki problem da odvojimo samo dete od nekih njegovih postupaka, a to bi trebalo da učinimo. Nije na nama da ga kažnjavamo u startu, nego da učinimo sve što je moguće kako bismo doprineli dobrobiti tog deteta“, zaključuje Milan Dakić.

U međuvremenu, u Udruženju za zaštitu životinja Novi Sad – SPANS, ukazuju na to da je Kajina smrt samo jedan u nizu slučajeva zlostavljanja životinja. Kako su naveli, ovaj pas je peta žrtva zlostavljanja u kratkom vremenskom periodu.

Iako ne postoji ništa što bi onima koji su brinuli o Kaji pomoglo da vrate psa ili da lakše pređu preko tragičnog događaja, usmeravanje gneva ka detetu teško da će doprineti sigurnijem okruženju za ljubimce, pogotovo kada postoji jasna veza između toga da su oni koji muče životinje najčešće i sami bili ugnjetavani.

Umesto toga, potencijalno rešenje bilo bi rad sa decom na podizanju nivoa empatije prema životinjama, objašnjavanje da su to živa bića koja osećaju bol baš kao i ljudi.

Takođe, rano prepoznavanje i rad sa decom koja imaju visok rizik da postanu nasilnici moglo bi da doprinese smanjivanju ovakvih slučajeva.