Niko nam to nije rekao u lice, ali znam da mnogi misle da smo sebični, čudni, nenormalni, a sve zato što nismo želeli decu. Moj muž i ja, sada već u poodmaklim pedesetim, ubeđeni smo da smo doneli ispravnu odluku i možda zvuči kao jeres, ali potomstvo nam nikada nije nedostajalo. Da, produženje vrste jeste biološki zadatak ljudskog roda, ali ispunjava ga većina, i to više nego dobro, bar kada je reč o kvantitetu… Ima nas sedam milijardi, više nego dovoljno za opstanak. A kvalitet? Varate se ako mislite da smo odustali zato što smatramo da svet, onakav kakav je danas, nije dobro mesto za podizanje dece. Svet je, s izvesnim odstupanjima, ostao isti, samo su informacije dostupnije, pa se čini da je zlo dominantnije i učestalije. Bilo ga je uvek, i biće ga, na nama je da se borimo i da ne dozvolimo da pobedi. Strah ne bi smeo da bude razlog za odustajanje od potomstva jer je to odustajanje od života, a mi nismo kukavice. Poenta je u nečem sasvim, sasvim drugom…

Sva tuga ovog sveta

Oboje smo profesori u srednjoj školi, Miodrag predaje matematiku, a ja istoriju, tu ćemo, bože zdravlja, dočekati penziju, svoj posao obožavamo, a još više mlade ljude kojima prenosimo znanje. Britkog su uma, radoznali, puni planova i želja, kako i dolikuje njihovim godinama. Na nama je da im u tome pomognemo na svaki način, pa i kada se suoče s problemima, ali mi smo u tom smislu otišli korak dalje od naših kolega.

omiljena-proesorka-1
Sve je počelo kada me je direktorka pozvala na razgovor zbog učenika kojem sam bila razredna. Bilo je to moje prvo starešinstvo i stvarno sam se trudila oko te dece, posebno oko tog dečka, Džafera, jer sam shvatila da se ispod njegove buntovnosti i agresivnosti krije ranjivo, uplašeno biće, željno pažnje i ljubavi. Ponavljač, ali natprosečno inteligentan, reagovao je burno na zadirkivanje ostale dece koja su se podsmevala njegovom imenu, romskom poreklu, sirotinjskoj odeći. Pozvali su me jer je išamarao druga iz razreda i, pošto je već imao ukore zbog takvih prestupa, pretilo mu je isključenje iz škole.

mladi-rom

Sedeo je u direktorskoj kancelariji pognute glave a onda me je pogledao svojim dubokim, tamnim očima, u kojima se videla sva tuga ovog sveta. U tom trenutku znala sam da ću dati sve od sebe da iščupam tog mladića iz nesreće koja je bila mnogo veća nego što sam slutila. Otac, notorni alkoholičar isterao je protekle noći, kao i mnogo puta do tada, njega, majku i dva brata, gole i bose, na ledenu kišu. Sklonili su se kod komšija, ubogih kao i oni, čekajući da se monstrum smiri pa da se vrate i onda Jovo nanovo.

Iskren i odan prijatelj

Nekako sam uspela da izdejstvujem blažu kaznu za svog đaka, preostalo je samo da porazgovaram s Miodragom, da mu predložim da se pobrinemo za tog momka, da mu pružimo šansu da živi dostojnim životom, da iskoristi svoje potencijale. Elem, da ne dužim, Džafer, koji je tek neku godinu mlađi od nas, postao je naše dete. Preselio se kod nas, učili smo zajedno, vodili smo ga na letovanja i putovanja, u bioskop, u pozorište, otkrio je s nama novi svet koji ga je potpuno preobrazio. Maturirao je s jednom četvorkom, Miodrag ga je dobro pripremio za prijemni na fakultetu i mali, neukrotivi Rom danas je mašinski inženjer, cenjen u svojoj struci, srećno oženjen i otac dvojice sjajnih sinova. I da, naš najbolji prijatelj, iskren i odan, na kojeg se uvek možemo osloniti, kao, uostalom, i on na nas.

Lepota davanja

porodica

U međuvremenu, posvetili smo se i Mariji, koju je odgajao samohrani otac, uspešni biznismen, no, nakon što je bankrotirao, oboleo je od depresije i potpuno zapostavio svoje briljantno dete. Prepuštena sama sebi, počela je da eksperimentiše s drogama, ali pomogli smo joj da se izvuče i danas je uspešna poslovna žena i majka troje preslatkih mališana. Potom smo “usvojili” Milana, momka koje je pored živih roditelja odrastao u domu za napuštenu decu, pa Stevicu, danas IT genijalca, čija se majka odala prostituciji, pa Rosu, devojčicu s fizičkim nedostatkom, koju je porodica gotovo odbacila a postala je cenjen univerzitetski profesor…
Ima ih još i nisu ništa manje uspešni, treba li posebno isticati koliko smo ponosni na sve njih. Tom decom se danas diče i njihovi roditelji, koji nisu imali snage, želje i volje da ih izvedu na pravi put, ali to nipošto ne znači da ih se treba odreći. Neki, nažalost, nisu dočekali da vide dokle su im potomci dogurali, dok su ostali spoznali svoje greške i trude se da se iskupe.
Jeste, nemamo svoje dece, neko će reći, mogli ste ih isto tako vaspitavati i usmeravati, ali odabrali smo da se dajemo ovako. I nismo se pokajali, ni najmanje.

Sve zamke otvorenog braka

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here