Novosadski Trg republike je kao dvorac, ali posluga je isuviše lenja

Ako je suditi po statusima na društvenim mrežama, u Novom Sadu (baš kao i širom Vojvodine, a potom i još šire Srbije) nikad nije bilo više dušebrižnih i zabrinutih boraca za očuvanje životne sredine i aktivista, koji se tvitovima i „mnogo jakim“ statusima danonoćno bore za svako drvo, parkić, biciklističku stazu…

Stoga i ne čudi da je u virtuelnom svetu na temu ekologije sve pet – nećemo garaže, hoćemo parkove; nećemo plastične, hoćemo papirne vreće…

O tome kako većina (na društvenim mrežama, naravno) ne može da dočeka dan kada ćemo i mi „kao sav normalan svet“ da razdvajamo otpad i budemo baš onako totalno cool, da i ne govorimo.

Naravno da posle svih tih fenomenalnih statusa, kada izađete na ulicu, to jest kročite u ovaj naš stvaran svet, očekujete, ako ne baš da mirišu ljubičice, ono bar da sve bude „zategnuto“ i čisto, koliko je to u gradu sa sada već blizu pola miliona stanovnika moguće.

Računate, ako je svako počistio svoj nered (što bi bilo za očekivati posle svih onih busanja i bitaka za planetu po društvenim mrežama), plus posao koji od jutra do mraka svakodnevno obavljaju uvek vredni radnici „Čistoće“… Ma, nema šanse da ulice ne izgledaju bar pristojno.

OK, niko ne očekuje da se probudi u Novom Sadu, kada ono Švajcarska; daleko smo mi od tog životnog stila kao sa razglednice…

Ali, nismo ni all inclusive hotel sa pet zvezdica, sa čime se neki, ako je suditi po onome što se svakog jutra na „afteru“ posle sinoćnjeg zezanja i „otpadanja“ omladine, može videti na taze „doteranom“ Trgu republike, izgleda baš i ne bi složili.

Po tome kako je svaki „omladinac“ i „omladinka“ ležerno spustio na zemlju, u cveće ili na klupu (samo ne u jednu od korpi za otpatke kojih ima sasvim dovoljno na Trgu) ono što je popio i pojeo, reklo bi se da su svi odrasli ne u hotelu sa pet zevzdica, već u dvorcu sa poslugom.

Imaju valjda preča i važnija posla… Treba okačiti neki sjajan tvit i fascinirati nekim fenomelnalnim statusom, a o ovim svakodnevnim trivijama, koje iza njih (baš kao i njihovih ljubimaca) ostaju po ulicama neka brine neko drugi.