Penzionisani novosadski profesor Branimir Šešelja je 21. avgusta zabo zastavicu na visini od 4.478 metara. Na alpski vrh Materhorn, pre Branimira, popelo se samo njih devet sa ovih prostora.
Iako nije najviši, Materhorn je jedan od najnepristupačnijih i samim tim najizazovnijih vrhova za alpiniste.
Svake godine oko 3.000 pokuša da osvoji ovaj vrh između Švajcarske i Italije, a od kada je 1865. godine izvršen prvi uspon na ovu planinu, više od 500 ljudi je poginulo, ili na putu ka gore ili dok su silazili.
Profesor Šešelja koji je do nedavno predavao na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu, a ove godine napunio 70 godina, priča da je Materhorn iskustvo koje se doživi jednom u životu i da mu je ovaj uspon već godinama bio cilj.
Ono što je najteže kod Materhorna nije njegova visina, jer se Šešelja penjao na planine koje su više od 6.000 metara, već njegov oblik, koji je toliko poseban da je 1960-ih završio na omotu čokolade Toblerone.
Kako je zbog svoje strasti prema planinarenju, ali i posla univerzitetskog profesora, obilazio najrazličitije krajeve sveta, od Bolivije do Irana, Šešelja kaže da je upoznavanje različitih ljudi, ipak, jedna od najlepših uspomena sa njegovih podviga.
Pročitajte i: Novosađanka svetska i evropska šampionka u planinskom skejtbordingu
Njegova ljubav prema aktivnom životu seže čak do studentskih dana, kada nije mogao ni da pretpostavi do kakvih će visina da dosegne.
„Ja sam bio student i pušač i nisam ništa radio. Čak i na fizičkom sam zabušavao. Onda mi je drugar rekao da idemo da trčimo na Đačko igralište.
Otrčao sam pet krugova i hteo sam da umrem. Onda sam ostavio cigarete i počeo da trčim – pet, pa deset krugova, pa maratone.
Srećom, posao univerzitetskog profesora omogućava da imate dovoljno vremena da se bavite fizičkom aktivnošću. Tako da sam imao mogućnost da trčim svako jutro pre posla.
I tako sam trčeći svaki dan poželeo aktivnost kojom mogu da se bavim kada odem na odmor.“
Planinarenje je započeo kao porodičnu aktivnost i većinu vrhova je porodica Šešelja osvojila zajedno, ali zbog izazova kakav je Materhorn, na ovu avanturu odlučio je da pođe sam.
Naći motivaciju za bavljenje fizičkom aktivnošću nekada deluje teško, naročito kako postajete stariji.
„Prvo čovek krene, pa onda vidi kako će to da organizuje i onda to postane deo njega.
Suština je da čovek uspostavi dnevnu rutinu. Ja krenem na trčanje, ne zato što se meni trči ujutru, već znam da neću ništa postići ako ne završim to.
Treba uvažavati svoje godine i telo, ali i imati u vidu da čovek može mnogo. Ne treba se učauriti i uvek se treba voditi onim motom ‘kad si poslednji put nešto uradio prvi put’.
Ja ne znam šta ću sledeće, ali nešto sigurno hoću.“
Izvor: 021
Dodaj komentar