Magazin

Budvanska balerina je Novosađanka

Budvanska balerina jedna je od najpoznatijih atrakcija tog grada na Jadranskoj obali. Iako se za nju vezuju mnogobrojne legende, Dnevnik piše da je model za čuvenu balerinu u Budvi bila Novosađanka Olga Kalivoda koja je tada imala 14 godina.

Ono što je Mala sirena za Kopenhagen, to je balerina ili plesačica na plaži Mogren za Budvu. U oba slučaja reč je o skulpturama koje su simboli dvaju gradova, najposećenije turističke atrakcije i uz to mesta na kojima se posetioci najradije fotografišu za uspomenu.

I dok se za Malu sirenu zna da je sin osnivača pivare Carlsberg, Karl Jakobsen, oduševljen baletskom predstavom o istoimenoj bajci Hansa Kristijana Andersena, 1909. godine molio balerinu Ellen Price da pozira za istoimeni kip, što je ona odbila jer je trebalo to da uradi naga, pa je izradu skulpture poverio vajaru Edvardu Eriksenu, kome je supruga poslužila kao model, za budvansku balerinu ili gimastičarku kako je ređe zovu, mnogo je više legendi i nagađanja, nego činjenica.

Legenda o mornaru i devojci koja ga je čekala

Mala sirena od 1913. krasi stenu na Langelinie promenadi, a budvanska se nalazi na svojoj steni od 1965. ili nešto ranije i danas predstavlja najfotografisaniji prizor ne samo Budve nego, kažu, i cele Crne Gore.

Budvanska balerina delo je beogradskog vajara Gradimira Aleksića. Među lokalnim stanovništvom postoje razne legende, od toga da mu je za njenu izradu kao inspiracija poslužila priča o devojci koja je bila verena za mornara. Mornar je, kaže se u legendi, otplovio na daleki put ne bi li zaradio za zajednički život s njom. Nikada se više nije vratio, a ona mu je ostala verna i svako jutro je dolazila do stene na kojoj je sada skulptura. Čekala ga je godinama, sve dok je jedno jutro nisu našli mrtvu na steni.

Ono što među lokalnim stanovništvom niko ne pominje, jer ne zna, jeste podatak ko je vajaru poslužio kao model za čuvenu skulpturu. Priča o tome vodi nas u Novi Sad u daleku 1962. godinu. Te godine, tadašnja četrnaestogodišnja novosađanka Olga Kalivoda sa roditljima letovala je u Makarskoj.

Olga ili Olgica kako je najčešće zovu, bila je u to doba atletičarka i član novosadskog Atletskog kluba „Vojvodina“. Glavna disciplina joj bilo trčanje na 80 metara s preponama. Kako kaže, najveći uspeh koji je u kratkoj sportskoj karijeri ostvarila, bilo je peto mesto u državi. Takmičila se uvek za reprezentaciju, jednom je bila i prvak Vojvodine.

– U to vreme mi, sportisti smo bili pravi amateri i entuzijasti –priseća se Olgica.

– Nismo imali idealne uslove za treniranje, često smo trenirali s košarkašicama i odbojkašicama. Za nas su tada nagrade bile diploma, eventualno medalja i, čokolada.

Susret u Makarskoj

Kao predani sportista te godine dok je odmarala u Makarskoj sa roditeljima, svaki trenutak je koristila da trči i bude u kondiciji. Trčkarala je i vežbla okolo i tako, verovatno, skrenula pažnju na sebe.

Gradimir Aleksić, tada mladi vajar, prišao je njenim roditeljima i pitao za dozvolu da fotografiše Olgicu u kupaćem kostimu. Po Olgičinoj priči, otac joj nije bio oduševljen tim predlogom, ali je na kraju dopustio. Tokom tog boravka u Makarskoj, vajar je napravio i skice. Za razliku od fotografija, koje je Aleksić poštom poslao Kalivodama kada su se vratili u Novi Sad, skice Olgica nikada nije videla.

– Po mom mišljenju, on je tragao za idealnim proporcijama za svoju buduću skulpturu, lice mu nije bilo bitno – kaže Olgica i dodaje da je osim figure na skulpturi prepoznatljiv i konjski rep koji je u to doba nosila . –

U ono vreme bila je to velika stvar, ali priča o tome se tu otprilike i završava. Nisam imala posle toga kontakt s autorom skulpture. Čak se ne sećam kako je izgledao, pamtim samo da je bio mlad umetnik. Za vreme studija u Beogradu srela sam ga i on me je pozvao da dođem u atelje koji je imao na starom Sajmištu, ali nisam otišla, niti sam pratila posle njegov rad. Negde sam pročitala da svake godine odlazi u Budvu i obilazi svoje delo.

Skulptura balerine i u Beogradu

Pre no što je završila u Budvi, ili jedan njen odlivak, balerina ili igračica bila je izložena u Pionirskom parku u Beogradu. O tome govori i tekst iz Večernjih novosti objavljen pre 53 godine. U njemu se navodi da Gradimirova skulptura igračice u Pionirskom parku u okviru postavke „Skulpture u slobodnom prostoru” privlači veliku pažnju, naročito stranaca.

Autor teksta se pita zbog čega je ona toliki predmet interesovanja prolaznika i pokušava da da odgovor na to pitanje. Smatra da je to zato što vlada poplava apstraktnih formi i ukrasa i da su ljudi željni realističkih oblika.

U istom tekstu u Večernjim novostima, potpisnik spominje podatak da se Aleksićeva „igračica“ već dugo vremena nalazi ispred samačkog hotela u Ivangradu. Stare razglednice sadašnjih Berana to i potvrđuju.

No, Olgičina figura ne nalazi se danas samo u Budvi. U drugačijem položaju, koliko Oligica zna, može se videti u parku u Mataruškoj banji, u sklopu tamošnje fontane, kao i u Zaječaru gde je prikazana s detetom.

S tim da je kao četrnaestogodišnja devojčica poslužila kao model za poznatu skulpturu budvanske igračice, upoznat je samo uži krug Olgičinih prijatelja i kolega, među kojima su i planinari, budući da je ona strastevni planinar.

Prijateljice koje su išle u paninarenje po Srbiji, znale su u šali da kažu da idu „stazama Olgičinih skulptura”. Kada je sa kolegama kasnije kao inženjer pejzažne arhitekture bivala u prilici da bude u blizni neke od njih, oni bi zbijali šale i pravili foto-sešn sa njenom sklupturom.

10 zemalja u Evropi u kojima žive najlepše žene

Izvor: Dnevnik

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku