Jedan novosadski gimnazijalac je davne 1936. godine pojeo celu knjigu Gosrski vijenac, sa rečnikom, predgovorom i komentarima.
Kako piše Politika u izdanju od 18. marta 1936. godine, u jeku raznih rekorda koji su tih dana postavljali svuda po svetu znani i neznani rekorderi, jedan novosadski gimnazijalac je postavio jedan, kako konstatuje Politika u svom tekstu, neverovatan rekord, „zbog koga bi se Njegoš u grobu prevrnuo“.
„Za opkladu od deset dinara, ovaj gimnazista pojeo je celo Njegoševo besmrtno delo, ceo celcati ‘Gorski vijenac’, zajedno sa uvodom, rečnikom i komentarom, ukupno 138 strana – i ništa mu nije bilo“, kaže se u tekstu Politike.
Ovaj neverovatni događaj se odigrao nekoliko dana pre 18. marta, ali se dalje konstatuje da je pitanje da li bi se za njega i saznalo da gutanju književnog dela nije prisustvovao i žiri sastavljen isto tako od gimnazijalaca. Od njih su za rekord saznali prvo svi ostali učenici muške gimnazije, a posle i cela varoš, „tako da pola Novog Sada prepričava danas ovaj događaj kao izuzetno retku senzaciju“.
Dalje saznajemo da je neverovatni rekorder đak sedmog razreda gimnazije.
„Dobro uči i nije u zavadi ni sa nastavnikom književnosti, niti sa književnošću uopšte, a isto tako nema ni razloga da mrzi Njegoša i njegova dela“, ističe autor članka u Politici i dodaje da je do toga da pojede celu knjigu došlo sasvim slučajno, više zbog kaprisa nego zbog opklade, i da mu se u ruci našla neka druga knjiga, a ne „Gorski vijenac“, na primer Algebra, on bi nju pojeo.
Ideja da se sklopi ovakva neobična opklada potekla je iz šale. Jedan njegov drug, po izlasku iz škole, baš posle časa književnosti, uzeo je jednu ulaznicu i pojeo je pred svojim drugovima. Naravno, kako dečaci vole da se nadjačavaju i međusobno izazivaju, jedan od prisutnih je konstatovao da to nije neki naročiti podvig, uz reči „Čik ti pojedi celu knjigu, evo na primer ovu (tu je pokazao na „Gorski vijenac“ koji mu se zatekao u ruci). To, ako možeš!“.
Traženo – dobijeno. Opklada je sklopljena, obojica su predala prisutnim drugovima po deset dinara, a onda je gimnazijalac tražio da mu se donese knjiga, i srećom, dobio je jednu bez tvrdih korica. A onda je počeo da jede.
„List po list, čak zajedno sa tutkalom kojim su pričvršćeni listovi i koncem kojim je knjiga bila prošivena, pa mu je zato dozvoljeno da se uz neobično meze služi i kiflama i vodom. Korice ‘Gorskog vijenca’, kako pričaju ocevici, rekorder je progutao za tren oka. Prvo je otkinuo gornje ivice, onda je u njih zavio parče kifle i sve zajedno zamočio u čašu vode. Pošto je podržao nekoliko trenutaka, dok je hartija malo omekšala u vodi, ceo taj nakvašeni zamotuljak metnuo je u usta, malo ga prožvakao i progutao“, kaže Politika.
Konstatuje se da je žiri bio zabezeknut.
Ista procedura ponovila se i sa donjim koricama i sa listovima. Posle dva i po sata ostao je poslednji list koji se još držao na tutkalu i koncu. I njega je progutao s poslednjim komadom kifle, a onda, kao da ništa nije bilo rekao je: „E sad još da te častim s ovim!“ I pojeo je ulepljeno tutkalo i progutao konac. Odmah mu je bio isplaćen zasluženi novac.
Ne znamo da li je ovo čista izmišljotina ili ne, ali kako god bilo, ovaj novosadski gimnazijalac je „sutradan došao u školu, živ i zdrav“.
„Izgledao je kao da ništa nije bilo. Sve je prošlo u redu, još istog dana. Svario je ceo ‘Gorski vijenac’ – i uvod, i rečnik, svario je čak i komentar…“
Zaključuje se da cela muška gimnazija gleda u neobičnog rekordera sa još neobičnijim stomakom, kao u neko natprirodno čudo. I rekorderovi profesori su saznali i sad se Novosađani pitaju: kako su oni primili ceo ovaj slučaj. Kao budalaštinu ili posmatraju čisto s pedagoške strane?
„Jer, zbilja, teško bi se moglo uzeti da je dete bilo željno nauke i književnosti, toliko željno da nije imalo vremena da čita nego je gutalo list po list ‘Vijenca’ dok ga nije celog pojelo…“
Izvor: 021
Dodaj komentar