Uveliko je prevalio pedesetu, ima dvoje divne dece, unuke, posao od kojeg relativno pristojno živi, ali Robert Piri još nije uspeo da se oslobodi tereta koji ga pritiska otkad zna za sebe…
– Decenijama bezuspešno pokušavam da pronađem svoju biološku majku, želeo bih samo da je vidim, makar na slici. Ne bih da joj stvaram probleme i da joj banem u život tek tako, dovoljno bi mi bilo da znam da me se seća – započinje svoju tužnu ispovest Robert Piri, koji se našoj redakciji javio Austrije gde živi i radi skoro trideset godina.
Ostavljen u porodilištu
O svojom majci zna samo toliko da se zove Nevena B. (prezime poznato redakciji) i da je imala šesnaest godina kada ga je 26.9.1967. godine donela na svet u novosadskoj Betaniji. Dala mu je ime Petar, potpisala papire da nema uslova da se brine o bebi, da bi potom zauvek nestala iz života svog malog dečaka.Robert joj to ne zamera i veruje da je ta odluka bila teška, preteška,pretpostavlja da je bio vanbračno dete koje je u tom trenutku predstavljalo teret svojoj mladoj majci. Siguran je da joj je kasnije bilo žao, ali da su je životne okolnosti sprečavale da ga potraži i vrati u svoje naručje. Iz porodilišta je prebačen u dom za nezbrinutu decu, gde je ostao godinu i po dana.
Srbin Petar postao je Mađar Robert
– Tada me je usvojila porodica Piri iz Čoke, koja je imala devetogodišnju kćerku, ali su žarko želeli drugo dete, sina.
Nije im se dalo, pa su odlučili da uzmu dete iz doma i tako je Srbin Petar postao Mađar Robert. Prve reči izgovorio je, naravno, na mađarskom, srpski je naučio kasnije, ali i dalje ima karakterističan akcenat.
Čuvali su tajnu
– Ne mogu da kažem da mi je detinjstvo bilo bogzna kako srećno, ali grešio bih dušu kad bih rekao da je bilo nekih velikih problema. Otac je bio strog i pravedan, kad bih napravio neku glupost, pala bi pokoja ćuška, no, sve u svemu, bio je to dobar čovek. Majka me nikada nije tukla, ali je zato bila majstor za psihičku torturu, imala je otrovan jezik i, ruku na srce, nije bila naročito omiljena u komšiluku. Žofija, najsvetlija tačka mog detinjstva, odmah me je prihvatila i zavolela, bila je prava starija sestra – seća se Robert prvih godina u usvojiteljskoj porodici. Pirijevi su dugo krili da nisu njegovi biološki roditelji, a onda je to saznao na vrlo bolan način…
Bolna istina
Kao i svi njegovi vršnjaci, voleo je da pika loptu, a fudbal se u to vreme, kad nije bio saobraćaja, igrao na ulici.
– Jednom prilikom, lopta nam je završila u leji s cvećem ispred kuće neke starice koja je s komšijama sedela na klupi. Dotrčao sam da pokupim loptu i taman što sam krenuo da se izvinjavam, baka me je zasula pogrdama, da bi na kraju izgovorila reči koja su me pogodile kao grom iz vedra neba: “Što se ne igraš pred svojom kućom? Pa da, to i nije tvoja kuća, to nisu tvoji pravi otac i majka!” Ukočio sam se od zaprepašćenja. Bilo mi je samo devet godina, nisam baš najbolje razumeo šta to znači. Otrčao sam kući i sve ispričao tati, a on mi je, sav zbunjen, rekao da to nije istina – nastavlja Robert priznajući da ga je, uprkos tome što je otac sve negirao, izjedao crv sumnje.
– Nedugo posle toga, roditelji su mi, pretpostavljajući da će sličnih situacija biti sve više, priznali da nisam njihov biološki sin. Mama mi je pokazala papir na kojem je bilo napisano ime moje prave majke i datum kada me je donela na svet. Dodala je samo to da je bila vrlo mlada i da verovatno zbog toga nije mogla da me zadrži. To je bilo sve što sam saznao o toj ženi, a tako je ostalo do danas – s tugom u glasu kaže naš sagovornik.
Tinejdžer postaje čovek
Robert priznaje da nije bio uzoran đak i da je jedva završio osnovnu školu, čak je ponavljao jedan razred.
– Svestan toga da knjiga nije za mene, čim sam dobio svedočanstvo, potražio sam posao. Primili su me u Industriju mesa “Čoka”, gde sam radio za mašinom koja je prerađivala mast i tamo su mi priznali internu kvalifikaciju. Imao sam solidnu platu, bio sam svoj čovek, beše to lep osećaj koji mi je ulio samopouzdanje.
Novi život
S nepunih dvadeset upoznao je prelepu devojku koja mu je uskoro postala supruga. Bila je, kaže, njegova zvezda, obožavao ju je i jedva je čekao da s njom zasnuje porodicu.
– Prvo dete, kćerku, dobili smo 1990. godine, u vreme kada se nad bivšom Jugoslavijom uveliko nadvio ratni oblak. Počela je mobilizacija, ljude su noću izvlačili iz kuća i odvodili u Vukovar, shvatio sam da je pitanje dana kada će i mene pokupiti pa sam rekao ženi da se spakuje. U poslednji čas napustili smo domovinu i obreli se u Austriji, u Beču, gde smo počeli sve iz početka.
Robert je dobio posao u jednoj pekari a supruga je primljena kod pečatoresca, zarađivali su dovoljno da plate stan i obezbede detetu ono najosnovnije.
Početak potrage
– Polako smo se skućili, 2000. godine dobili smo drugo dete, sina, mislio sam da konačno, posle silnih stresova i turbulencija, možemo odahnuti. Da bih sve zaokružio, u to vreme počeo sam intenzivnu potragu za svojom biološkom majkom. Gostovao sam čak na jednoj austrijskoj TV stanici, gde sam ispričao svoju životnu storiju, ali niko mi se nije javio. Tragao sam za informacijama koje bi mi mogle pomoći da saznam gde je sada moja mama, uzalud, nisam se pomerao s mrtve tačke – priča Robert.
Uprkos životnim udarcima
A onda je, pre desetak godina, usledio novi udarac – došlo je do kraha njegovog braka za koji je mislio da će trajati do kraja života. Kćerka, tek što je postala punoletna, odlučila je da pređe kod momka, a sin je do 14. godine bio s majkom, da bi se, čim su se stekli zakonski uslovi, preselio kod oca.
– Deca su mi divna, kćerka radi kao sekretarica u bolnici, rodila mi je dvoje unučadi i redovno me posećuje. Sin je izučio automehaničarski zanat, dobar je majstor, vredan, radi u jednom velikom bečkom servisu. A ja… Ne prestajem da mislim o svojoj majci. Želim da je pronađem, da konačno upoznam ženu koja mi je podarila život. Voleo bih da pročita ovu priču i da se javi, ne tražim od nje ništa, osim da je vidim, makar i na slici – završava svoju ispovest Robert Piri.
S porodicom koja ga je usvojila, tačnije s majkom, nema nikakav kontakt od kada mu je preminuo otac, ali redovno se viđa sa sestrom Žofijom i njenom porodicom. I ona ga, kao i deca, podržava u tome da pronađe Nevenu B., svoju biološku majku, a Robert se iskreno nada da je živa i zdrava i da će je sresti kad tad.
Pomozite nam da pronađemo Rašu! Učinio je nešto dirljivo i čeka ga nagrada
Dodaj komentar