kontejner
Foto: Ilustracija
Beograd Magazin

Pomozite nam da pronađemo Rašu! Učinio je nešto dirljivo i čeka ga nagrada

Nakon što je u kontejneru pronašao dokumenta žene iz Slovenije i vratio ih vlasnici, Beograđanina koji sakuplja sekundarne sirovine sada čeka nagrada, ali niko ne može da ga pronađe.

Nadica Hren ima 62 godine, u penziji je i živi u slovenačkom gradu Kočevju.

Početkom novembra išla je autobusom iz Ljubljane za Beograd, kada je ostala bez novčanika.

Kako kaže, ispao joj je ili ga je neko ukrao, ali novčanika više nije bilo.

Tri dana kasnije zvali su je iz slovenačke ambasade da joj kažu da su njena dokumenta pronađena, a uz njih su joj dostavili i pismo iz Beograda, piše BBc na srpskom a prenosi 021.

U njemu su bile lepe reči jednog Raše iz Beograda.

A dobro delo nikada ne bi trebalo da prođe nezapaženo.

Šta se desilo?

Raša Jovanović ima 63 godine i u centru Beograda skuplja sekundarne sirovine.

U pismu navodi da je u kontejneru kod Železničke stranice među gomilom đubreta video nečija bačena dokumenta.

Sve papire je prikupio, video da je reč o ženi iz Slovenije i odneo ih u slovenačku ambasadu, uz pismo za gospođu Hren.

Pismo je ubrzo na društvenim mrežama objavio Denis Ovčarević, njen rođak iz Beograda, ističući da je Raša „vitez bez plašta i belog konja, ali časnog srca“.

Rašu sada čeka nagrada.

Iz Slovenije je u Beograd, kod Denisa, stiglo pismo za njega, uz prikladnu nagradu, ali postoji jedan problem – niko ne zna gde Raša živi.

Kako on navodi u pismu, telefon nema već dve godine, a kao „kontakt osobu“ stavio je izvesnog Živković Jovu iz Ostružnice.

Pokušaji da se Živković kontaktira, kako bi Raša dobio pismo iz Slovenije, nisu bili uspešni, kao ni pokušaji da se Raša pronađe.

Divan čovek

Nadica Hren za BBC na srpskom kaže da je to što je Raša uradio – „nešto neverovatno“.

„Veliki je problem opet izvaditi sva dokumenta i stvarno je neverovatno da se nađe takav čovek koji će razmisliti o tome i napraviti tako divan gest“.

Kako kaže, naročito kad se uzme u obzir da je reč o čoveku koji skuplja sekundarne sirovine.

„Takvi ljudi su neverovatno pošteni, razumeju ljude koji imaju problem, dok onima koji dobro žive to možda i nije bitno“.

Jovanović je u pismu naveo i da mu je drago što je mogao da bude „džentlmen prema jednoj slovenačkoj dami“.

Hren se tu nasmejala.

„Šta da vam kažem, mislim da je to jedan divan čovek. Baš bih volela da više ne mora da sakuplja sirovine i da može da živi normalno“.

„Divno je i što se setio svoje mladosti, kada je služio vojsku u Sloveniji“.

pismo nada hren
Pismo koje je Nada Hren poslala za Rašu

Nadica Hren kaže da u Beograd ne dolazi redovno, ali da ima rođake jer je sestra njenog pokojnog muža „udata za Srbijanca“, čiju je decu došla da vidi kad je ostala bez novčanika.

„Poslala sam Denisu razglednicu i pismo za Rašu, unutra sam stavila nešto novca da ima za jedan lep ručak. Denis je obećao da će pokušati da ga pronađe i lično mu uruči“, kaže ona.

Pismo koje je stiglo u Sloveniju

Poštovana madam Hren,

Nekada sam govorio slovenački, ali sam ga prilično zaboravio pa Vam zato pišem na srpskom, ali latinicom da biste lakše čitali.

Pretpostavljam da solidno govorite srpsko-hrvatski, a sudeći po imenu Nadica možda i potičete iz istočnih krajeva.

Ja sam Jovanović Raša, vaša generacije 1963. iz okoline Beograda i povremeno sakupljam i prodajem sekundarne sirovine u centru Beograda – aluminijum, konzerve, limenke folije, sitne plastične flaše i njihove čepove zatvarače.

Od toga se izdržavam u poslednje tri godine pošto sam tada izgubio posao u mom gradu.

Firma je bankrotirala, meni je ostalo još dve godine do penzije, pa to moram sve da premostim, a znate kako se u Srbiji teško zapošljavaju veterani. Uzalud mi je akademsko obrazovanje…

Idući tako niz ulicu od kontejnera do kontejnera, vadeći konzerve i ostalo, u jednom direktno prekoputa glavne Železničke stanice na vrhu nađem rasuta dokumenta, preko nekih novina, još neuprljana.

Pogledao sam pažljivije i video da su u pitanju lični papiri od jedne gospođe koja je verovatno pokradena od džeparoša beogradskih i onda bačena.

Ne budem lenj, već saberem sve pažljivo što se moglo naći, sakupim u vrećicu i pravac kući da na miru pogledam, pronađem kakvu adresu ili telefonski broj i svakako pokušam da uručim vlasniku.

pismo rasha

Držim da je to ljudski i gradski gest, pogotovo kada sam video da je strani državljanin i koliko mu dokumenta i sve te karte znače.

I ja sam pre četiri godine u autobusu izgubio novčanik sa svim dokumentima i znam koliko je to mučna situacija.

Mislio sam prvo da Vam pošaljem preporučeno poštom na kuću u Kočevje, ali nisam siguran koliko ostajete u Srbiji,pa mi pade na pamet da bi najefikasnije bilo da Vam pokušam dostaviti preko slovenačke ambasade u Beogradu koja će vas lakše i brže naći.

Posebno sam, draga Nado, sentimentalan prema Sloveniji i pogotovo prema Kočevju jer sam tačno pre 40 godina služio vojsku u Ljubljani na Bežigradu.

Često su nas tu oficiri vodili na vežbe, manevre i logorovanje južno od Ljubljane gde smo na straži videli i prave medvede.

Za tih godinu dana naučio sam i slovenački zbog dekleta i punca (devojaka) iz Ljubljane, a kasnije, draga Nado, bio sam mlad fant (momak) oduševljen lepotama Slovenije pa sam po završetku roka (JLA) ostao još jednu nedelju da na miru uživam od Bleda pa do Maribora.

Zato mi je još draže da mogu biti džentlmen prema jednoj slovenačkoj dami i istovremeno stid da vas je neki moj sugrađanin (lopov) tako drsko pokrao!

Ubeđen sam da ćete brzo dobiti moju pošiljku i poruku da sledeći put pazite na svoj novčanik, želim Vam blistave penzionerske dane.

Lepo bi bilo da me informišete da li ste dobili poštu.

Jovanović Raša

Kuća nije tesna

Gde Raša Živi – ne zna se.

Da li uopšte ima dom – ni to se ne zna.

Možda ove hladne dane provodi na ulici, mnogi koji nemaju dom pokušavaju da prežive prikupljanjem sekundarnih sirovina.

Često se spekuliše o broju beskućnika u Beogradu i mediji tada navode brojke od 1.000 do 3.000, ali tačan broj nije moguće znati.

„Niko nema adekvatne podatke o broju beskućnika“, kaže za BBC na srpskom Nevenka Nikić Simatković iz Prihvatilišta za odrasla i stara lica se u Kumodraškoj ulici, jedinom mestu u Beogradu u kojem beskućnici mogu da potraže pomoć.

„U poslednjem popisu su samo ljudi koji su u sistemu, tj. oni koji su prošli kroz razna prihvatilišta“.

„Ne postoji tačan broj koliko ih je na ulicama, jednostavno nema pravih podataka, zato što su beskućnici prostorno mobilni – sada su na jednoj teritoriji, posle na drugoj.

„Mogu da vam kažem da smo prošle godine pružili usluge za 453 korisnika“.

Ono što se zna jeste da je teško pregurati zimu. Napolju je sada minus, što znači da je u Prihvatilištu gužva.

„Danas već imamo 123 na smeštaju, a čim je zima taj broj se povećava. Kapacitet je 104, ali nam se dešavalo da imamo i do 140 korisnika.

„Nikoga ne ostavljamo na ulici u takvim situacijama, bolje je da budu unutra, uz topli obrok i garderobu.

„Često to kažem – kad čeljad nisu besna, ni kuća nije tesna“.

Penzionerka uzvraća udarac: Gospodine predsedniče, nemojte mi pomagati…

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku