Kada je u pitanju vožnja javnim gradskim prevozom, svojim očima sam se uverio da se Novosađani po malo čemu razlikuju od Beograđana, koliko god oni agresivno tvrdili suprotno.
Ono što sam lično video i dokumentovao snimkom, pokazuje da je situacija u Novom Sadu potpuno drugačija od onoga što izričito tvrde!
Naime, nema teksta o uvođenju novih pravila u beogradskom javnom prevozu (a što između ostalog podrazumeva ulaz na prva, izlaz na sva ostala vrata), a da Novosađani ne nabijaju na nos Beograđanima – „Šta se bunite, evo vidite kako to kod nas funkcioniše najnormalnije… mi tako oduvek“.
Iako nisam rodom iz Vojvodine ili Novog Sada, od malih nogu slušam priču o tome kako u ovom gradu i Subotici važe posebna pravila za naplatu karata u javnom prevozu pri ulasku putnika. Naravno, uz tvrdnje da se uspešno naplaćuju jer ljudi u autobus mogu da uđu samo na prednja vrata i da to svi rade!
Za razliku od Beograđana kojima je ovo pravilo trn u oku!
Nije prvi put da u Evropskoj prestonici kulture, čuvenoj srpskoj Atini, gradu u koji odlazim sa osmehom od uha do uha, vidim na desetine ljudi koji čekaju prevoz na stanici, a kada autobus stigne – bum tras!
Vozač otvara prva, druga i treća vrata, a čula zapljuskuje vreva i žamor! Tu su kese iz prodavnica, cegeri sa obližnje Futoške pijace, miris ribe, svežeg povrća i hleba, čuvenog Indeks sendviča, jeftinih banana koje prodaje preprodavac tik do stanice.
Ljudi su isprepletani, a u svojoj žurbi da stignu na vreme tamo gde su krenuli, hrle jedni preko drugih.
Naravno, u tom trenutku niko ne vodi računa o naplati karata, nije bitno ko ima jednokratnu, dnevnu, sedmičnu, mesečnu, bilo koji kartu, cilj je ući u autobus koji brzinom svetlosti postaje sve krcatiji.
Bez lažnog morala, dvostrukih standarda, na prste obe šake mogu da nabrojim gde sam video da se samo prednja vrata otvaraju i gde uredno, uvek ljubaznom i nasmejanom vozaču dam 65 dinara za kartu! Iskren da budem, to sam video samo na par mesta, dalje od centra grada, tamo oko Novosadskog sajmišta, KBC, ili na samoj periferiji.
Činjenica jeste da se ljudi švercuju u gradskom prevozu i to je tako i u Beogradu i u Novom Sadu. Neko kartu ne plaća jer ne može, nekome je zanimljvo da se bude naturalizovana američka Karen, da se svađa sa kontorlorima i žali na loš kavlitet prevoza, a ima i onih kojima je to avantura.
Podsetimo, gradska vlast u Beogradu već godinama traži način da građani uredno plaćaju karte u gradskom prevozu i smanje švrecovanje na minimum. Sada smo ponovo na korak od novih pravila, a ona podrazumevaju ulaz na prednja vrata, a izlaz na sva ostala. A od samog pomena na to da će ubuduće to biti obaveza svih koji se voze javnim prevozom Beograđanima se diže kosa na glavi.
– To može da funkcioniše samo kada nisu gužve, a što se tiče „Beograđana“, pa izvornih Beograđana ima 200-300 hiljada, sve ostalo je migracija, ima ih i iz Novog Sada, i iz Obrenovca, pa kada pljujete po Beograđanima setite se ovih podataka – ocenio je ranije u komentaru jedan Beograđanin.
Komentari na pomen novih pravila uglavnom su veoma slični, suština je uvek – to u Beogradu nema šanse!
Koliko su Beograđni jaki u stavu da će nova pravila teško proći, toliko Novosađani ne mogu da veruju da im je to toliki problem.
– Bože svašta, pa u Novom Sadu se odavno ulazi na prednja vrata i kulturno se kupuje ili očitava karta. E moji Beograđani – ponosno ističe jedan Novosađanin.
– Mi u Vojodini jedino tako i ulazimo, a vi Beograđani nećete nikad jer nemate osnovnu kulturu – ponosno kaže komentar građanina iz Vojvodine očigledno.
– U Subotici je tako godinama i za svojih 40 godina vožnje gradskim autobusima, nisam video nijedan slučaj „švercovanja“, niti pokušaja da se uđe na druga vrata sem na prva. Na zglobnim autobusima je nekada bio kondukter na zadnjim vratima ali se i to poštovalo – navodi jedan građanin.
Ipak, ono što moje iskustvo pokazuje, a nije to bio samo jedan dan i jedna vožnja, to je da nikakve razlike u ponašanju Beograđana i Novosađana nema (za Subotičane ne mogu da tvrdim) kada je gradski prevoz u pitanju.
Izvor: Blic
Dodaj komentar