Da je bilo koji gradonačelnik Novog Sada u poslednjih dvadeset godina povećao bruto društveni proizvod grada i broj zaposlenih bar za nekoliko procenata, mogao bi tražiti da mu se podigne spomenik i niko ne bi mogao da se buni.
Nakon Drugog svetskog rata smatralo se velikim neuspehom ako bi rast bio manji od 50 odsto, pa je često reagovao lično drug Tito.
Od 1953. do 1960. novosadska privreda razvija se nezamislivo brzo. Otvoren je 21 industrijski gigant, a oni su na vrhuncu moći zapošljavali 30.000 ljudi. Za samo sedam godina društveni proizvod povećan je za 480 odsto, a broj zaposlenih za 260 odsto, podseća blog lavanet.rs.
S vrha su poručivali da može i bolje. Ključ razvoja bila je industrijska proizvodnja.
Statistička greška
Ovo je priča o vremenu kada je Novi Sad bio Amerika i kada se udeo industrije u strukturi društvenog proizvoda cele privrede nije spuštao ispod 40 odsto. Danas je taj procenat neznatan, statistička greška. Izvoz praktično i ne postoji.
Kako kaže profesor Miodrag Zec, ceo izvoz Srbije staje u jedan kombi. Novosadskih proizvoda u tom kombiju nema. Sve što su nam ostavili Tito i njegovi komunisti uspeli smo da upropastimo.
To što su oni napravili za pola veka mi smo uništili za 20 godina, a imamo jasnu nameru da nastavimo s temeljnim uništavanjem.
Novi Sad danas nema industriju. Tako je bilo i pre Drugog svetskog rata. Postojale su samo male fabrike i zanatske radnje.
Tokom rata je uništeno i to malo proizvodnje, a onda se dogodilo nešto o čemu danas ne sme da se govori, valjda od sramote. Pre početka rata bile su 94 male fabrike i zanatske radionice, u njima je radilo 5.500 radnika.
Bum od apsolutne nule
Posle oslobođenja ostalo je samo 2.100 radnika. Upravo tada počinje neverovatan bum. Krenulo se s apsolutne nule.
Srušene fabrike su obnovljene, izgrađene su nove, zanatske radnje izrasle su u prave fabrike – Neoplanta, HINS, Albus, Jugoalat, Jugodent, Novitet, Novkabel, Pobeda, MOTINS (27. mart), Elektroporcelan, Venac, Niva, Brodogradilište, Dunav, NIT, Neimar, Koteksprodukt, Neobus, Novosadska mlekara, Danubius, Rafinerija nafte Novi Sad…
Novi Sad je periodu obnove i prvog petogodišnjeg plana držao primat u nekoliko ključnih industrijskih grana: od metalske od hemijske.
U prvih osam godina firme su se konsolidovale i dovodile u red, a 1953. počinje neverovatan uspon koji je trajao do kraja osamdesetih. Zvanično je sve završeno 1989, kada počinje pad koji praktično traje do danas, s namerom da se nastavi unedogled.
Nemogući san, a nekada stvarnost
Koliko je bila dinamična privreda Novog Sada, govore i sledeći podaci: od 1952. do 1956. uložena je 5,1 milijarda, a od 1957. do 1960. investicije su dostigle 29 milijardi dinara. Danas ovi podaci mogu izgledati kao nemogući san, na teškim i opasnim drogama, ali je pre samo pola veka to bila stvarnost.
Proizvodnja je sedam godina zaredom rasla po stopi od neverovatnih 13 odsto, dok je BDP grada rastao 17,3 odsto.
Dalje, 1952. u Novom Sadu je u industriji radilo 7.780 radnika, 1956. broj je porastao na 10.700, a do 1963. duplirao se. Te godine je samo u industriji radilo 21.400 ljudi. Tu se ne staje jer je već sledeće 1964. zaposleno neverovatnih 50.000 ljudi.
Do kraja osamdesetih u industriji je bilo zaposleno 30.000 ljudi ili trećina stanovništva Novog Sada. Da se na zaboravi, ne radi se o ukupnoj zaposlenosti, već samo onoj u industriji.
Jedinstvena novosadska industrija
Vodeće mesto u Novom Sadu imaju metalna industrija i elektroindustrija. Početkom šezdesetih godina te dve grane drže 53,8 odsto društvenog proizvoda i 41,6 odsto ukupne zaposlenosti u toj privrednoj oblasti.
Važno je reći da su s preostalih skoro 50 odsto zastupljene skoro sve industrijske grane. To je jedna od specifičnosti novosadske industrije. Bilo je razvijenih centara u bivšoj Jugoslaviji, ali niko nije imao toliko različitih grana.
To je bila velika prednost jer je zbog toga industrija bila veoma fleksibilna. Ako bi jedna oblast ušla u krizu, radnici i inženjeri lako bi prelazili na drugo mesto. Tako nije bilo većih padova celokupne industrije.
Kako su koka-kola, pomfrit i pica stigli u Novi Sad
Od varoši do srednjeevropskog lidera
Novosadska industrija nije imala velikih oscilacija sve do početka raspada država. Tako je i ključne 1989. godine sve bilo na svom mestu. Učešće industrije u BDP-u te godine iznosilo je 45,2 odsto, a u ukupnom kapitalu privrede industrija je učestvovala sa 41,4 odsto.
Industrija grada imala je natprosečne sposobnosti i mogućnosti, koje su tada i ostvarivane. Tako je društveni proizvod po jednom zaposlenom u Novom Sadu bio veći od jugoslovenskog proseka, iznosio je čak 117 odsto.
Pred potpunu propast, novosadska industrija radila je punom parom, tako su 1990. godine u svetu prodavani proizvodi u vrednosti 100 miliona dolara.
Za samo pola veka u Novom Sadu urađeno je više nego u celoj njegovoj istoriji, pre i posle tog perioda. Ne samo zato što se tada ceo svet razvijao, pa i Jugoslavija, već i gledano relativno u odnosu na neka druga razdoblja, čak i kada uzmemo u obzir realne mogućnosti ranijih perioda.
To je bio najveći preporod Novog Sad jer je od jedne varoši upravo tada posao moderan grad. Tada postaje važan privredni faktor ne samo u Jugoslaviji već i na tom srednjoevropskom području.
Ubrzana industrijalizacija podstakla je razvoj bankarstva pa se privreda udružila s Novosadskom bankom, koja je u suštini bila razvojna banka, koju Srbija ni danas nema. Tu su se dopunjavala preduzeća preko međukreditiranja. Tada se i pojavljuju proizvodi na svetskom tržištu.
Male radionice prerasle su u ozbiljne firme. Recimo, mala radionica “Avala” proizvodila je obuću samo za holandsko tržište. Pravili su specijalnu obuću za bicikliste pošto su Holanđani poznati kao ljubitelji dvotočkaša. Dotle se išlo.
Ceo region postaje kupac jedne male radionice koja preko noći prerasta u ozbiljnu fabriku. Sredinom sedamdesetih fabrike uspevaju da postanu ozbiljan izvoznik. Tako su firme ni iz čega postale giganti i ozbiljni igrači na svetskom tržištu.
Pobeda „Pobede“
Arhivista Istorijskog arhiva u Novom Sadu Duško Pantelić temeljno je proučavao razvoj industrije u tom periodu. On objašnjava da je ključnu ulogu u razvoju imala metalna industrija. To je bila najjača industrijska grana u Novom Sadu.
Godine 1962. čak 34 odsto svih zaposlenih u industriji radi u toj grani. Tada je ubrzan proces integracije manjih preduzeća pa je tako stvoreno nekoliko veoma jakih firmi.
Jedna od najvećih i najuglednijih bila je čuvena “Pobeda”, fabrika mašina i zupčanika koja je rasla kako je rastao i Novi Sad.
U leto 1947. godine, u predgrađu Petrovaradina omladinske i frontovske radne brigade udarile su temelj fabrici koja je simbolično dobila ime “Pobeda”. U početku to je bila remontna radionica poljoprivrednih mašina, ali je već 1948. odlučeno da se počne s proizvodnjom mašina.
Vojvođanska livnica i “Vojvodina”, ta dva preduzeća za izradu mlinova i kudeljarskih mašina pripojena su novoj fabrici. “Pobeda” je najpre proizvodila desetak različitih mašina, a već 1956. u ponudi je imala 36 poljoprivrednih mašina.
Cilj je bio da se dobiju funkcionalne mašine i da reklamacije kupaca budu svedene na minimum.
Četiri godine nakon toga priključena su još dva preduzeća: FAM i “Evolventa” pa je “Pobeda” izrasla u industriju mašina i zupčanika. Početkom 1964. u sastav je ušla i fabrika “Livac” pa je zaokružen ceo proizvodni ciklus, jer se u fabrici pravi liv za sopstvene proizvode.
O svemu se mislilo dugoročno i strateški. Rezultat takve taktike bili su najsavremeniji proizvodi koji su bili konkurentni u svetu. Pravljeni su strugovi, prese do 40 tona i automatizovane testere za sečenje metala.
To je bila robotizovana linija koja je sama radila sve, čovek je samo nadzirao ceo proces. Danas su u Srbiji retke automatizove linije, a otvaranje pogona u Pećincima, u kome se sklapaju robotske linije, pre nekoliko godina predstavljeno je kao pravo čudo. To čudo je pre pola veka radilo punom parom u “Pobedi”.
Ta fabrika proizvodila je specijalizovane poljoprivredne mašine za pojedine cikluse obrade zemljišta (rasturače đubriva, kosilice za travu, silažne kombajne, razne vrste prikolice, mašine za melioracione radove, uređaje za pneumatski utovar i istovar zrnastih plodova…), što je pomoglo razvoju poljoprivrede.
Pobeda je, ipak, stekla ime proizvodnjom mlinskih i pekarskih mašina, kao i uređaja za hemijsko čišćenje i parno glačanje odeće.
Logična posledica ovakvog razvoja bio je izvoz u Afriku, Aziju, ali i u visokorazvijene zapadnoevropske zemlje. Čak je i Mađarska, koja je poznata kako veliki proizvođač poljoprivrednih mašina, uvozila “Pobedine” proizvode.
Novi Sad je imao i mušku javnu kuću, a bludnice su godinama „razboljevale vojsku“
Glavni igrači
Brodograditeljsko preduzeće do 1956. uglavnom je popravljalo stare brodove, a te godine počinje i izgradnja. Za deset godina izrađeno je jedanaest bagera, pet teretnjaka nosivosti 350 do 1.400 tona, deset barži, dva remorkera, dva tankera, više gurača, lađa, ronilačkih barki, brodova za prenos građevinskog materijala…
Sve to za domaće potrebe, dok su dva teretnjaka nosivosti 1.400 tona izvezena u Indiju.
Posebno mesto u novosadskoj industrijskoj proizvodnji zauzimaju fabrike za proizvodnju hemikalija. “Albus” je proizvodio sapune i hemijske proizvode. Već 1953. proizvodnja je bila pet puta veća nego u predratnom periodu, a u sledećoj deceniji još dva i po puta.
Osnovni proizvodi “Albusa” bili su sapuni i deterdženti. Navešćemo samo jedan primer: preko 80 odsto jugoslovenskih potreba za sapunima za brijanje podmiruje se iz te novosadske fabrike. Redovna proizvodnja deterdženata počinje 1957.
Fabrika “Idol” proizvodila je paste za obuću, a s vremenom je proizvodnja proširena na lak za gvožđe, razna hemijska sredstva, ulje za tekstilnu industriju, lepak i poliestersku smolu, kozmetičke proizvode…
Fabrika “Emanit” proizvodila je serijske delove za radio i TV uređaje i usisivače, a zapošljavala je 320 radnika.
“Nina” ili Novosadska industrija nameštaja bila je nova fabrika koja je izgrađena 1974/75. Ova fabrika izrađivala je garniture za dnevni boravak, nekada veoma popularne u celoj Jugoslaviji. Kupci su mogli da naručuju garniture po meri.
Takav nameštaj bio je veoma popularan u svim socijalističkim zemljama pa je “Nina” izvozila u sve zemlje tog bloka, a samo je u SSSR-u svake godine prodavana roba u vrednosti 500 miliona tadašnjih dinara.
Glavna firma u građevinskoj industriji bio je “Beton”. Ciglana “Sloga” proizvodila je 24 miliona cigala godišnje. Fabrika nameštaja “Napredak” izvozila je u Englesku, Holandiju, Belgiju, Nemačku… Tekstilna industrija je na trećem mestu, iza metalne industrije i elektroindustrije.
Vojvođanski tekstilni kombinat štampao je aplikacije na svim vrstama tkanine i imao 120 automatskih razboja. Konfekcijsko preduzeće “Niva” imalo je 350 radnika, a izvozilo je u celu Evropu i neke azijske zemlje, “Trikolor” je izvozio u istočnoevropske zemlje…
Novosadska industrija tekstila (NIT) proizvodila je tri miliona metara tkanine i izvozila na Bliski istok, u Rusiju, Bugarsku, Mađarsku… “Novitet” je bio prva modna kuća u Srbiji. Radnici su se odrekli plata (koje su se tada zvale lični dohoci) kako bi na Futoškom putu izgradili novu fabriku.
Tako je 1960. izgrađena savremena, tehnički opremljena fabrika koja je zapošljavala 700 radnika.
“Mlinpred” je osnovan 1946. i obuhvatao je desetak pogona širom Vojvodine, čak i van pokrajine (Šabac). Ta firma bila je glavna u prehrambenoj industriji. “Mlinpredu” se 1960. pripajaju 22 mlina i četiri pekare.
Sredinom šezdesetih u Novom Sadu je izgrađen mlin “Vojvodina”, jedan od najvećih i najopremljenijih u celoj zemlji. Izgrađen je i veliki silos kapaciteta 22.000 tona. Mlin je mogao da preradi 120 tona pšenice za 24 sata. Ubrzo je proizvodnja proširena za još 50 tona.
Jedan od najznačajnijih objekata izgrađenih posle oslobođenja Novog Sada jeste industrijska klanica s hladnjačom “Venac”, čija je godišnja proizvodnja bila 15.000 tona mesa i mesnih prerađevina. “Venac” je zadovoljavao domaće potrebe pa je svoje proizvode plasirao i na strano tržište.
Od izvoza je godišnje zarađivao tri milijarde tadašnjih dinara.
“Venac” je radio do 1980, a onda je zbog problema urađen takozvani stečaj u hodu. Fabrika je dobila naziv “Neoplanta”. Ovaj veliki sistem imao je niz prodajnih centara širom Jugoslavije, savremene linije za klanje svinja i druge stoke.
Godišnje se klalo 200.000 svinja i 50.000 tovnih junadi. Bila je to vodeća industrija u toj oblasti.
Tu je bila i fabrika konzervi “Kulpin”, koja je godišnje proizvodila 440 vagona konzervi voća, povrća i mesa. “Fruškogorac” je bio vinski podrum koji je proizvodio 400 vagona vina, kasnije je pripojen zemunskom “Navipu”.
Od Miloševića do privatizacije
Teško je i prebrojati sve novosadske firme. Mnoge su zaboravljene jer su odavno ugašene, dok su one najveće danas u stečaju i propadaju. Sve to je uništeno.
Agoniju je započeo Milošević, a završile petooktobarske snage u divljoj privatizaciji.
Za buduće naučnike ostaje da odgovore na pitanje kako su ljudi koji su pre samo nekoliko decenija bili spremni da se odreknu plata kako bi izgradili novu fabriku postali lopovi koji misle samo na svoj interes.
To nisu neki drugi ljudi…
Grad koji se širio rušenjem: Novosadska pozorišta, crkve i dvorane kojih više nema
Najznačajnija građevinska furma je bila Neimar, a ne Beton, kako stoji u tekstu. Naime, sedamdesetih je došli di ukrupbjavanja posla i najveći broj građevinskih firmi se fuzionisao u tada najbolje i najzdravije preduzeće, Neimar. To je bila firma koja je upošljavala 6.600 naših sugrađana, a značajan je bio i njihov izlazak na inostrano tržište.