Sve je počelo davne 1945. godine kada je mladi Amerikanac na zapuštenom zemljištu video nadu i rešenje za svetsku glad – piše portal BBC.
Početkom dvadesetog veka, tek venčani par Keti i Kepi Džons sa severa Amerike uputili su se ka severozapadu Meksika.
Odlučili su da osnuju farmu u Dolini reke Jakvi – malo poznatom suvom i prašnjavom mestu, nekoliko stotina kilometara južno od granice sa Arizonom.
Kad je Kepi umro 1931. godine, Keti je odlučila da ostane. U komšiluku je već tada bila izgrađena eksperimentalna stanica doline Jakvi, veliki centar za poljoprivredna istraživanja s impresivnim kamenim stubovima i mudro osmišljenim kanalima za navodnjavanje.
Tu su zaposleni gajili stoku, ovce i svinje i uzgajali narandže, smokve i grejpfrut.
Već 1945. godine, polja su bila zarasla u korov, ograde su bile srušene, a prozori razbijeni. Stanicu su zaposeli pacovi.
Javila se nada
Kad je Keti čula neobične glasine o mladom Amerikancu koji je podigao kamp na tom napuštenom mestu – uprkos odsustvu struje, kanalizacije ili pijaće vode – otišla je da vidi o čemu se radi.
Tu je zatekla Normana E. Borlauga iz Rokfelerove fondacije. Pokušavao je da uzgaja pšenicu otpornu na rđu stabljike, bolest koja je uništila mnoge useve.
Dalje južno, gde je prvobitno trebalo da bude smešten, morali biste da sejete u proleće, a žanjete u jesen. Ovde je planirao da iskoristi drugačiju klimu koja bi mu omogućila da seje u jesen, žanje u proleće i možda uzgoji različite sorte pšenice.
Međutim, Fondacija nije imala dozvolu da radi u regionu, pa Norman nije mogao zvanično da radi.
O
vo je značilo da nije imao neophodnu mehanizaciju – niti pomoć. Ipak, ostavio je ženu Margaret i ćerku Džini u Meksiko Sitiju i počeo da seje.
„Često mi se činilo da sam počinio stravičnu grešku kad sam prihvatio to nameštenje u Meksiku”, priznao je Norman Borlaug u epilogu knjige koju je napisao o gladi u svetu.
Borba protiv gladi
Došao je čvrsto rešen da se izbori sa pošasti koju je predstavljala glad. Glad je dobro poznavao – doživeo ju je i sam.
„Ja sam proizvod onog najgoreg iz vremena Velika krize”, rekao je za Dalas Obzerver 2002. godine.
Keti se sažalila nad mladićem, naučila ga španski, spremala mu ručak nedeljom i dozvoljavala mu da se u njenoj kući okupa i opere odeću. Kasnije je izjavio da ne bi preživeo bez njene pomoći.
Ona ga je odvezla i do najbližeg gradića, Sijudad Obrežona. U ovom gradu glavna ulica je 23 godine kasnije nazvana po njemu: Kale de doktor Norman E. Borlaug.
Iste godine, 1968, biolog sa Stenforda Pol Erlih i njegova supruga En (koja nije potpisana) objavili su eksplozivnu knjigu Populaciona bomba.
Napisali su da u siromašnim zemljama, kao što su Indija i Pakistan, broj stanovnika raste brže od zaliha hrane.
„Od gladi će umirati stotine miliona ljudi”, predvideli su još sedamdesetih.
Na sreću, Erlih nije bio u pravu, jer nije znao šta radi Norman Borlaug.
Rad koji se isplatio
Borlaug će kasnije dobiti Nobelovu nagradu za mir za godine koje je proveo špartajući između Meksiko Sitija i doline Jakvi, uzgajajući hiljade i hiljade sorti pšenice, brižljivo beležeći njihove osobine: ova vrsta je otporna na jednu vrstu rđe stabljike, ali ne i na drugu; ova vrsta daje dobre prinose, ali loš hleb; i tako dalje.
Nije mogao da uradi sekvenciranje DNK-a pšenice kako bi shvatio koji geni izazivaju koje osobine – ta tehnologija razvijena je tek decenijama kasnije.
Ali mogao je da ukršta sorte koje su imale neke dobre osobine i nada se da će jedna od ukrštenih vrsta na kraju imati sve dobre osobine i nijednu lošu.
Bio je to neumoran rad, ali se na kraju isplatio.
Borlaug je uspeo da proizvede novu vrstu „patuljaste” pšenice otporne na rđu, sa dobrim prinosima i – ključno – sa kratkom stabljikom koja je omogućila da se ne lomi na vetru.
Uz pomoć daljih testova, ustanovio je kako da maksimizuje njihov prinos – koliko daleko da ih sadi jedne od drugih, koliko duboko, sa koliko đubriva i koliko im vode treba.
Borba se nastavljala
Šezdesetih je Borlaug već putovao svetom da širi vest. To često nije bilo lako.
U Pakistanu je direktor istraživačkog instituta saopštio da su isprobali njegovu pšenicu, ali da su prinosi slabi.
Borlaug je ubrzo uvideo zašto. Ignorišući njegova uputstva, posadili su je suviše duboko, sa suviše velikim razmacima i bez đubriva ili uklanjanja korova.
„Ali ovako se sadi pšenica u Pakistanu”, čovek je zbunjeno odgovorio.
Mnogi nisu shvatili da je revolucija moguća.
Pola veka rod pšenice u Pakistanu bio je dosledan: nikad iznad 360 kilograma po jutru. Meksički farmeri dobijali su tri puta više.
Da li je vredelo isprobati meksički način? Ne, izjavio je eminentni akademik. „Te cifre pokazuju da pakistanski prinosi nikad neće porasti!”
Borlaug je umeo da bude oštar prema ljudima koji ga nisu razumeli, bez obzira na to ko su. U Indiji je 8jednom prilikom krenuo da se nadvikuje sa potpredsednikom vlade.
Na kraju je njegova haranga urodila plodom. Zemlje u razvoju počele su da uvoze Borlaugovo semenje i metode. A između 1960. i 2000. godine, njihovi prinosi pšenice su se utrostručili.
Sličan rad usledio je na kukuruzu i pirinču. To je nazvano „zelenom revolucijom”. Erlih je predvideo masovnu glad, ali se svetska populacija više nego udvostručila, a proizvodnja hrane uspela je da je prati.
A opet nas briga o prenaseljenosti nikad do kraja nije napustila. To je jedno od najstarijih pitanja u ekonomiji, datira još od prvog profesora „političke ekonomije” na svetu, Tomasa Roberta Maltusa.
Maltus je 1798. godine objavio Esej o principima populacije, u kom je izneo prost argument: stanovništva rastu eksponencijalno – dva, četiri, osam, šesnaest, trideset dva. Proizvodnja hrane to ne radi.
Pre ili kasnije, tvrdio je on, moraće da bude više ljudi nego hrane, sa veoma neprijatnim posledicama.
Srećom po nas, ispostavilo se da je Maltus potcenio činjenicu da, kako se ljudi bogate, oni obično žele manje dece, tako da stanovništvo raste sporije.
Veza između populacije i prihoda
Kad je Pol Erlih izašao sa sumornim predviđanjima 1968. godine – bila je i godina u kojoj je rast globalnog stanovništva počeo da usporava. Godišnji rast pao je sa vrhunca iz 1968. godine od 2,09 odsto na 1,09 odsto 2018. godine.
Maltus i Erlih su potcenili i ono što predstavlja Norman Borlaug: genijalnost.
Ali iako se rast stanovništva usporio, UN i dalje predviđaju da ćemo nanizati još par milijardi ljudi pre okončanja veka.
Neki eksperti brinu da se prinosi hrane više ne povećavaju dovoljno brzo da bi održali korak.
Napredak se usporio, a problemi se samo gomilaju: klimatske promene, nestašice vode, zagađenja od đubriva i pesticida.
To su problemi koje je pogoršala sama zelena revolucija. Neki kažu da je čak podstakla siromaštvo koje čini da stanovništvo toliko raste: đubriva i navodnjavanje koštaju novca koji mnogi farmeri sa sela ne mogu da priušte.
Pol Elrih, danas u osamdesetim, i dalje tvrdi da nije toliko pogrešio koliko je bio ispred vremena. Možda bi i Maltus da je živ rekao isto.
Ali da li bi još genijalnosti moglo da posluži kao rešenje?
Otkako su genetske modifikacije postale moguće, uglavnom su se svodile na otpornost prema bolestima, insektima i herbicidima.
Iako to povećava prinose, to nije bio direktan cilj.
Ali to se sada menja. Agronomi su tek počeli da istražuju alatku za izmenu gena CRISPR, koja ume da radi ono što je Norman Borlaug radio, samo mnogo brže.
Što se tiče samog Borlauga, on je shvatio da je njegov rad izazvao probleme koji nisu rešavani na dobar način, ali je samo postavio prosto pitanje – da li želite da imate nesavršene načine za proizvodnju više hrane ili da dopustite da ljudi gladuju?
To je pitanje koje ćemo možda morati i dalje sebi da postavljamo u decenijama koje su pred nama.
Tužna sudbina petoro mališana: Stomak nas boli od gladi, plašimo se da će se kuća srušiti
Dodaj komentar