Normalna devojka nikada druge devojke ne bi nazivala “ribicama”, “sponzorušama”, “guskama”.

Neko ko sebe na fejsbuku naziva džentlmenom, napisao je pre tri dana status koji je prikupio preko tri hiljade lajkova.

Svakom pročitanom reči dizao mi se želudac do grla.

Naime, opisao je kako on vidi jedan prosečan subotnji izlazak devojčica koje naziva „ribicama“. Isemevao ih je, posprdavao se načinom na koji se spremaju, nanose „tone“ pudera avionom, igraju ko „epileptičari“ u klubovima i liče na mumificirane leševe. Ismevao je njihove noge, navodeći da su neizdepilirane i pune celulita. Ismevao je njihove brkove. Bilo mu je čak smešno i to što njih tri naručuju jednu flašu vina od hiljadu dinara koje piju kod neke na gajbi, a po fejsbuku kače status „društvo se skupilo, vino nas ubilo“. Smešno mu je i to što odlaze u izlazak sa petsto dinara u džepu.

I vrlo sramno se usudio da opiše kako „navatavaju“ neke tatine sinove sa kojima odlaze u skupa auta i vraćaju se ko „raščerupane guske koje je neko rafalom iz puške pogodio.“

Kraj. Pada zavesa.

Pogledam ispod statusa, na desetine komentara, većinski žena koje pišu: „Od takvih normalne ne mogu doći do izražaja“, „naročito im privlače pažnju oženjeni bogati muškarci“, „i onda odmeravaju tipove ko mutave plovke“, „nije fora imati kilogram šminke, izbaciti grudi i zadnjicu i ispasti riba, osmeh je najlepša šminka“, „ko se uvredio, našao se u statusu“.

Ok. Ja sam se uvredila, ali se nisam pronašla u statusu. Najpre, ne izlazim. Zatim, noge su mi obrijane, nemam brkove, nemam celulit, ne nosim miniće, muž mi nije „tatin sin“, ne pijem vino, i imam mnogo više od petsto dinara u džepu… Uz to, nemam 19, već skoro 37 godina.

Ali, imala sam 19. I imala sam 15, i 13. I bila su druga vremena i izlazilo se i spremalo onako kako je tim vremenima priličilo.

Imala sam brkove. Dakako sam ih imala sve do 21. Onda mi ih je skinula jedna kozmetičarka, a nije ni pitala. Hvala joj. Tada se verovalo ako ih počupaš, rašće ti nekontrolisano ko trava nakon letnjeg pljuska.

Brijala sam noge bikovim brijačem, sekla se po pregibima, izlazila iz kade ko ranjenik. Zaustavljala krv komadima toalet papira koji sam ostavljala pod najlon čarapom da se zna „da sam stasala“. Nek se vidi ko postaje žena!

Nosili smo i mi miniće. I nekima se i guza pomalo videla. Nekima slučajno, nekima namerno. Izbacivali smo jedno vreme trakice od tangi iznad farmerica, bilo popularno.

U srednjoj školi stavljala bebi kosili puder na lice, ko avet izgledala.

Merkale smo starije zauzete momke, sve im imena ispisivale po sveskama i zidovima.

Kasnije, kad sam počela da studiram u Beogradu, nisam ni petsto dinara imala da vikendom izađem u grad. Jednom smo otišli samo da đuskamo do besvesti, biter limun za celu noć. Pa, šta sad? Nije smak sveta.

I svi smo se skupa „tražili“ eksperimentušući sa garderobom, stilovima, šminkom, muzikom, momčićima. Bilo je onih što su od roker fazona dogurali do finih pulovera i od maminih bluza do kežual majica. I sve je to normalno i tako prirodno i deo je sazrevanja.

„Džentlmen“ koji je ovo napisao više je otkrio o sebi, nego o tim devojkama. Jer koji džentlmen naziva devojke „ribicama“, ismeva njihove debele, pune celulita noge, kikoće se zbog njihovog igranja u diskoteci koje poredi sa epileptičarima na heroinu, naziva ih raspalim guskama koje olako odlaze u skupe tamne aute.

I ko su ljudi koji mogu da lajkuju ovaj status?

Ko su žene koje su se uvredama nadovezale na njegove bljutave rečenice?

Ko su žene koje izjavljuju “od ovakvih guski ne može normalna devojka da dođe do izražaja”

Slušaj vamo,

Normalna devojka nikada ne bi lajkovala ovaj status.

Normalna devojka nikada druge devojke ne bi nazivala “ribicama”, “mutavim plovkama”, “sponzorušama”, “guskama”. To normalne devojke ne rade.

Normalna devojka u njima ne može da vidi pretnju.

Normalne devojke ne hrane svoj ego uvredama na tuđ račun. Ne rastu na konto tuđeg srozavanja, tuđih debelih maljavih nogu, raskalašnog ponašanja, prenaglašene šminke, sumnjivih odlazaka u mrak, pijanog zapinjanja po ulici.

Nije im to potrebno. Njihov rast se odvija unutar njih samih.

Normalna devojka se ne brine da li će doći do izražaja ili ne. Ona uvek dođe do izražaja.

Normalnu devojku ne zanima da se takmiči sa bilo kim, osim sa sobom.

Normalna devojka ima svest o sebi i o tome koliko vredi, bilo da je u kratkoj haljinici i visokim štiklama, ili je raščupana sa nepočupanim brkovima.

Normalna devojka nema potrebu da se dokazuje ili opravdava.

Normalna devojka se ne osvrće na generalizacije, posebno na ovako sramotne i posprdne.

Normalna devojka ne razume zašto bi bilo kome smetale pijane cure koje sa petsto dinara igraju u diskoteci, piju na tuđ račun i potom odlaze sa oženjenim muškarcem u mrak.

Jer normalna devojka zna da to nije njeno telo, njen mozak, njen odlazak u mrak.

Normalna devojka se bavi sobom, a ne curicama koje eksperimentišu, sazrevaju, pa i da se blamiraju, nije to njena stvar.

Normalna devojka zna da će joj prići muškarac vredan nje, čekala na njega još godinu ili pet. Ona se ne nameće, ali se ne nervira ni zbog onih koje to rade. Slobodna je ovo zemlja.

Normalna devojka živi lepo svoj život i ne osvrće se, ne jede se, ne puni se gorčinom, besom ili zavisti zbog tuđih nogu, tuđih izbora, tuđih izlazaka, tuđih šema, tuđih krpica.

Od kad smo to svi postali sveci?

I sudije.

Ja bih se ozbiljno zabrinula kada bih osetila da me izlasci devojčuraka ili devojaka, njihova šminka, novac u džepu, izbor vina, fotografije na fejsbuku, na bilo koji način pomeraju ili određuju.

Moraš da sazriš, da zavoliš sebe, prethodno da se dugo baviš sobom, da bi postao miran i zadovoljan kada u skalavim farkama i izokrenutoj majičetini odeš do grada da u ćošku nekog kafića popiješ svoje piće. Moraš da sazriš, da zavoliš sebe da tada, na tom mestu, preko jezika ne bi valjao neke uvredljive rečenice za grupu devojčica, devojaka koje se glasno smeju uz jeftin alkohol, prenašminkane, možda razgolićene, zainteresovane za odrasle muškarce u separeu do njih.

Jer, zaboga kakve to veze ima sa tobom?

Vrednosti su se pretumbale, vremena su se promenila, možda su otišla dovraga, ali to ne znači da i ti treba da odeš dovraga.

Ono što kao normalna žena možeš da uradiš jeste da se baviš sobom, ne drugima. Da u sebi vidiš problem, ako ga ima, a ne da krivca tražiš u ponašanju nesazrelih devojčuraka. Da se sobom baviš, a ne njihovim izborima i kretanjima. Da shvatiš da dok god tebi ne leže na leđima ili te ne ugrožavaju, nema šta da očajavaš i dramiš i ismevaš.

Svako sebi bira put, način na koji će gaziti kroz život.

Neko udara laktovima, neko se sklanja, neko se natura, neko zna samo fino, neko se udaje iz  interesa, neko iz ljubavi, neko ne želi da se uopšte uda. Neko hoće da navata tatinog sina, neko se gnuša od takve pomisli. Nekom su bitne noge bez dlaka, neko uopšte ne mari za to. Neko je nevin do braka, neko se sa nevinošću bez problema rastaje, neko hoće da folira ljude i sebe, neko ne zna ni šta je foliranje, neko poznaje stid, nekome obrazi ko đon, neko čeka, neko grabi.

O koncu, sve se to nekako složi.