noc-vestica-5
Magazin

Jedna maska veštice neće pokvariti dete, niti će Sveti Luka od nasilnog klinca napraviti anđelka

Smorila me je polemika o slavljenju Noći veštica.

Smorila su me otvorena pisma mama pravoslavki i otvorena pisma sotone lično i svaki komentar na ovu temu.

Ovo dvodnevno natezanje (nadam se da se broj neće uvećavati) oko toga hoće li nam deca postati đavolje sluge zbog maskenbala ili je za njihov zdrav rast neophodno poprskati ih svetom vodicom odvela je sve učesnike, na hiljade ih je, u krajnost.

A kada si na jednom ili drugom kraju ti pojma nemaš šta je u sredini.

A sredina je uvek, ko u slučaju ’leba, najmekša, najukusnija, najmirisnija. Nije da kora ne valja, ali zna da ogrebe nepce.

Ljudi uvek moraju stati na jedan kraj. Nikad u sredinu, jer sredina često traži da imaš znanje, da si potkrepljen informacijama, da čitaš, da imaš iskustvo, da si u dubini ne na površini, da sebe daješ i sobom se baviš, da si odgovoran.

Doduše, njih nekoliko pokušalo je da nas prosvetli čeprkajući po religijskim knjigama, da nam ukažu šta je deo paganskih običaja, šta nije, da uporedi Noć veštica sa ostavljanjem i jedenjem hrane na groblju i slično, vodeći se ne željom da nam deca budu zdravija, mentalno jača, voljenija, stabilnija, već željom da “izdominiraju” što bi klinci rekli.

Jer na mrežama je važno da zauzmeš krajnost i “izdominiraš”, da se pokažeš u svetlu bistrog, mudrog čoveka, jer onda te vole, a kad te vole to je sve. Voliš li sam sebe, nije važno.

E, vidite, kada bismo se samo osmim delom (znači ne oduzimamo u potpunosti mogućnost da se i dalje ukazuje na društvene abnormalnosti da bi se one menjale) bavili sobom, svojom porodicom i decom koliko se bavimo Noći veštica, slavljenjem slava, jedenjem na grobu pokojnika, gejevima i njihovim paradama, Lunom i njenim plastičnim novim sisama, Zadrugama, Vučićem, Jeremićem, Trifunovićem… stvari bi nalegle, tek tako, I to dal je dete u kostimu veštice ili vampira nikoga ne bi mnogo pomeralo.

Čovek kad zna da je ispunio suštinu, da je njome zadovoljan, da je zdrava i stabilna, forma je manje važna.

Jedna maska veštice neće pokvariti decu, koju prethodno nisu pokvarili roditelji. Samo to roditelji ne žele da sebi priznaju.

Niti će slavljenje svetog Luke od deteta koje je nasilno, jer svakodnevno gleda nasilne roditelje, napraviti anđelka.

Uprošćavam, da bih došla do poente.

Naravno da je bitno za šta će Srbija biti plodno tle i šta će na njoj imati mogućnost da raste, ali vođenje te polemike ima smisla tek kad “posao” oko sebe, svoje porodice, dece valjano i predano obavljamo.

U suprotnom, rasprava je jalova, kao i inače sve rasprave koje vodimo na mrežama i van njih.

Nije mi jasno zašto ljudi oduvek traže izvor problema i ruku spasa izvan sebe? Zašto se plaše da će im Karleuša ili Kija ili maskenbal unazaditi decu?

Zašto veruju da će klinci sto posto biti bolji ljudi ako poste i idu u crkvu i slave slavu?

To je isključivost, zauzimanje strane, jednog od dva kraja. Sredina je ponovo prazna. Toliko je toga između Noći veštica i Svetog Luke što od deteta može napraviti nasilnika ili dobru plemenitu osobu.

Ali, jebi ga, to onda zahteva da sebe uključiš, da se daš, zavrneš rukave, uključiš se u proces, uzmeš odgovornost, priznaš konačno sebi “ej, pa ja sam roditelj”.

Noć veštica može biti kap koja preliva čašu samo kod dece kojima se roditelji nisu bavili, kojima nije data ljubav, dobar primer, koja nisu naučena plemenitosti, kod kojih nije razvijana i negovana dobrota.

Kod takve dece ni slavljenje svetog Luke jednom godišnje, naspram 364 ostalih dana, teško može popraviti stvar.

Dakle, prvo pogledaš jesi li dao sve od sebe da detetu pružiš ljubav i uzor, a onda pljuneš na Noć veštica ili napišeš pismo o pravoslavlju kao izbavljenju zalutale dece.

U celoj ovoj polemici istakla bih, tačnije opisala sledeće:

Juče, oko devet uveče, vraćala sam se kući praznim ulicama. Malo je mesto, suludo je očekivati neku gužvu. Bilo mi je zanimljivo, pa sam ko uvek, brojala koliko ću ljudi na tom putu sresti.

Dva čoveka.

Prodavačica koja je spuštala metana vrata. I komšija. Njega nisam srela, njega sam videla. Sedeo je u radničkom odelu kraj velikog kazana, nešto je pekao. Miran.

Grejao je dlanove blizu vatre. U krilu mu je sedela unučica, i ona je grejala dlanove.

Spustila sam se tuda, da još malo uživam u prizoru, a onda sam prolazeći kraj kapije čula kako joj deda priča: Mamu treba da slušaš. Ne moraš, već bi trebalo. Ništa se ne mora, ali se neke stvari trebaju. Da bi nam svima bilo bolje.

Mama bi trebalo da ti lepo objasni kad ne slušaš, a ti da joj lepo obećaš da nećeš više.

-Dobro.

Vidite, stvar sa polemikom oko slavljenja Noći veštica je slična ovome. Noć veštica NE MORA da se slavi, ali baviti se decom, voleti ih, učiti ih, preuzeti odgovornost… to TREBA, da bi nam “svima bilo bolje”.

Ko me nije shvatio, sigurno stoji na jednom od dva kraja i sredinu ne vidi.

Ko je Srbin, a ko ne – videće se na Noć veštica!

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

Jovana Kešanski

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

3 Comments

Klikni da komentarišeš

  • Nece jedna maska vestice pokvariti dete nece ni sto maski, ali to nije sustina.A ovaj tekst je ok u drugom kontekstu, sve to nema veze sa konkretnom stvari ,proslava noci vestica to je konkretno, pusti pravoslavce, ljubav, Vucica ovo ono bacanje magle u oci ,da bi nesto proslo e pa nece moci. Slava na visini bogu, a na zemlji mir medju ljudima dobre volje

  • Pravoslvna Crkva nam zabranjuje noc vestica,a ako smo pravoslavni to treba da ispostujemo.Problem je o sto se u nekim skolama deca PRIMORAVAJU da slave noc vestica,a nigde nema nekog takvog organizovanja za Pravoslavne praznike,tako da nam se to nasilno namece