Posle osmočasovne potrage u koju su bili uključeni policija i građani Kladova nađena je petogodišnja Nina koja je jutros išetala iz vrtića oko pola deset. Dron ju je snimio na jednom neuređenom igralištu pet kilometara udaljenom od vrtića. Bila je bosa, promrzla, ali na svu sreću bez povreda.
Devojčica je neverbalna, slabo govori, rekli su roditelji koji su preko društvenih mreža širili apel za pomoć u potrazi.
Zatrašujuće je bilo i pomisliti da petogodišnje dete koje slabo govori tumara osmi sat samo po Kladovu ili stoji u mestu, svejedno, po hladnoći, gladno, uzrujano, zbunjeno, žedno, bez mame i tate, nesposobno da se samo snađe u prostoru, vremenu, da priđe nekome, bilo kome i kaže: „Ja sam se izgubila“.
Zastrašujuće je pomisliti da niko nije zapazio dete koje tumara samo pet kilometara od vrtića. Neko? Bilo ko?
Kako je moguće da dete samo išeta iz vrtića?
Petogodišnje neverbalno dete koje su roditelji doveli u vrtić, da ga vaspitači plaćeni za to čuvaju i paze, da drže oči na njemu ili ja sad lupam idealističke zahteve jer „ne može se dvadesetoro dece držati na oku“.
Očigledno, ne može, i onda malena Nina to iskoristi, otvori prvo vrata vrtića, ili ako su bili napolju uputi se direktno ka kapiji koja nije zaključana i „išeta“, tek tako, neprimetno, lako, ko povetarac, bez drmanja prozora, bez uključivanja alarma, bez treska, bez grmljavine i oluje koja bi bar uplašila zaposlene, navela ih da prebroje decu, smeste u neki ćošak, pogase uređaje. Ovako, ništa. Izašlo dete bez problema, neopaženo.
Beše li nedavno jedno od godinu i po dana palo sa drugog sprata vrtića kroz otvoren prozor? O, da. Beše. Palo. Ostalo živo, bogu hvala. Ludoj sreći. Nebesima.
Kao što je zahvaljujući nebesima pronađena i malena Nina, a moglo je mnogo toga strašnog da se desi, mnogo toga, u gradu, gde ima reka, glavni putevi, saobraćaj, a ne zna da priča, ima pet godina, osam sati je svi traže, hladno je i pada mrak.
A šta bismo da su posledice bile kobne?
Šta ako sutra ponovo neko dete pokuša da izađe iz vrtića, skoči sa prozora, uvuče mokri prst u šteker (zaboravljena zaštita kao otključana kapija)?
Hoće li nam deca ostavljena u vrtiću zbog nečije nesavesnosti šetati po ulicama ko napušteni mačići, pretrčavati drumove ko ježevi, padati sa visina ko ptići iz gnezda.
Onoj pre neki dan smeta što dete bespomoćno plače u autobusu, pa ga snima i stavlja na Tik Tok, da se požali javno, prošle nedelje neki pravdaju vaspitačicu sa „ona sama na njih tridesetoro“, a danas nam Nina na osam sati išeta iz vrtića.
Postaje li toliko teško posvetiti se deci, razumeti ih, baviti se njima, zagrliti ih, uliti im povereneje, razumeti ih?
Dodaj komentar